Mi doživljavamo svet i povezujemo se sa drugima kroz društvene interakcije. Angažovanje u aktivnostima, kao što su razgovori, zadaci saradnje i intimni odnosi, duboko utiču na moždanu aktivnost, što dovodi do koordinisane neuronske aktivnosti unutar mozga pojedinca (sinhronizacija unutar mozga) i između mozgova više pojedinaca (sinhronizacija između mozga).
Istraživači proučavaju sinhronizaciju mozga da bi razumeli neuronske procese iza društvenog ponašanja. Ovo znanje može pomoći u dijagnostici i lečenju stanja kao što su socijalna anksioznost i poremećaji vezani za komunikaciju. Međutim, istraživanja o sinhronizaciji mozga prvenstveno su se fokusirala na grupe sa jakim društvenim vezama, kao što su romantični parovi i roditelji i deca.
U studiji objavljenoj u časopisu Naučni izveštaji 29. februara 2024., istraživači sa Univerziteta Vaseda u Japanu otkrivaju da kooperativni interaktivni zadaci između pojedinaca sa slabim društvenim vezama rezultiraju sinhronizovanijim aktivnostima mozga u poređenju sa pojedincima sa jakim vezama.
„Naši nalazi dovode u pitanje konvencionalno shvatanje da jače društvene veze predviđaju veću sinhronizaciju mozga i nude sveže uvide u neuronske mreže tokom društvenih interakcija“, kaže vodeći istraživač dr Iuto Kurihara, naučni saradnik na Fakultetu ljudskih nauka Univerziteta Vaseda.
Istraživački tim je takođe uključivao dr Toru Takahašija iz Centra za napredna istraživanja za ljudske nauke i profesora Rieko Osua sa Fakulteta ljudskih nauka Univerziteta Vaseda.
Tim je proučavao 14 parova stranaca koji su se prvi put sreli i 13 parova poznanika, u koje je jedan učesnik doveo svog partnera. Zbog artefakata u rezultatima, 21 par je na kraju uključen u analizu (parovi stranci: 11, parovi poznanici: 10). Učesnici su dobili zajednički zadatak tapkanja, gde su morali da tapkaju dugme miša u suprotnim ritmovima. Svaki učesnik je nosio slušalice kako bi čuo i svoje kuckanje i kuckanje svog partnera, i morali su da predvide pokrete svog partnera.
Aktivnost mozga je snimljena korišćenjem elektroencefalografa (EEG) elektroda postavljenih na njihovu kožu glave za četiri uslova tapkanja: sporo tapkanje sa intervalom od 0,5 sekundi, brzo tapkanje sa intervalom od 0,25 sekundi, slobodno tapkanje na željenoj frekvenciji i tapkanje koordinisano metronomom u intervalima od 0,50 sekundi (pseudo uslov). Studija je istraživala kako se moždani signali sinhronizuju u opsegu frekvencija teta (4–7 Hz), alfa (8–12 Hz) i beta (13–30 Hz).
EEG analiza je otkrila da parovi stranaca pokazuju veću intra-moždanu sinhronizaciju u theta opsegu, u poređenju sa poznatim parovima. Štaviše, binarni neusmereni grafovi konstruisani da predstavljaju povezanost između EEG kanala pokazali su da je neuronska mreža gušće povezana kod stranaca nego kod poznanika.
„Iznenađujuće, uprkos slabijim društvenim vezama, nepoznati parovi su pokazali robusnije intra- i među-moždane EEG mreže od poznatih parova,“ komentariše dr Kurihara.
Istraživači sugerišu da nedostatak poznavanja stranaca zahteva uključeniji proces za predviđanje akcija ili ponašanja jednih drugih u zadatku saradnje. Shodno tome, ovo pojačano angažovanje dovodi do efikasnijeg prenosa informacija između blisko povezanih čvorova unutar neuronske mreže.
Ovaj nalaz naglašava važnost slabih društvenih veza u oblikovanju društvenih odnosa i ponašanja pojedinca. „Pokazujući da stranci pokazuju pojačanu intra- i međumoždanu sinhronizaciju, naše istraživanje naglašava potencijal slabih veza u podsticanju novih veza i razumevanju neuronskih osnova društvenih interakcija“, kaže dr Kurihara.
