Kitovi su nas dugo fascinirali svojom veličinom i lepotom. Kada smo prestali sa kitolovom, njihova populacija je počela da se oporavlja, što je velika pobeda za očuvanje.
Istraživanja su pokazala da bi zdrave populacije kitova mogle da nam pomognu na neočekivane načine – skladištenjem ugljenika na duži rok.
Kako? Kitovi su obično ogromni. Među njihovim brojem je i plavi kit, najveća životinja koja je ikada živela. Sa dužinom do 30 metara i težinom od 190 tona, veći su od bilo kog dinosaurusa. Ovo ovim mega-sisarima daje veliku ulogu u okeanima. Njihovi perjanici izmeta sadrže toliko hranljivih materija da cvetovi fitoplanktona mogu da se formiraju posle njega. Ova sićušna stvorenja koja fotosintezuju upijaju ugljen-dioksid u svoja tela. Kada umru, mogu potonuti na dno i biti prekriveni sedimentom, čuvajući ugljenik.
Dok očajnički tražimo dobre vesti o klimi usred sve veće krize, činilo se da kitovi nude jednu. Vratite kitove, skladištite više ugljenika prirodno.
Ali ovo je preuranjeno, kako ističe naše novo istraživanje. Ova oblast je prožeta neizvesnostima i nedostatkom podataka. Iako priča zvuči dobro, jednostavno ne možemo reći da više kitova znači više skladištenja ugljenika u ovom trenutku. Ako se fokusiramo na neproverene mere kao što je podsticanje populacije kitova, rizikujemo da skrenemo pažnju sa dokazanih klimatskih mera, kao što je stalno smanjenje emisija iz sagorevanja fosilnih goriva ili zaštita naših zaliha plavog ugljenika u mangrovama i livadama morske trave.
Klimatska kriza se pojačava. Naša prva godina sa preko 1,5 ℃ grejanja mogla bi da dođe za pet godina. S obzirom na ovo, vlade i istraživači traže načine da se izbore sa ovom globalnom krizom koristeći prirodu da izvuče CO₂ iz vazduha.
Drveće i tresetišta su prirodni ponori ugljenika. Tako je i ‘plavi ugljenik’ uskladišten u mangrovama i livadama morske trave hiljadama godina.
Pa zašto ne kitovi? Poslednjih godina raste entuzijazam o kitovima – svaka morska životinja koja može da podstakne rast fitoplanktona verovatno doprinosi prirodnim načinima skladištenja ugljenika.
Evo kako bi lanac događaja funkcionisao. Dok se kitovi hrane i migriraju, oni pumpaju velike količine hranljivih materija između različitih delova okeana i različitih dubina – uglavnom kroz izmet. Oni takođe deluju kao transportna traka, prenoseći hranljive materije između različitih okeana. Jedna vrsta, sivi kit, najveća je životinja uključena u bioturbaciju, što znači da stvaraju sediment dok kopaju škampe za lov na morskom dnu.
Ove uloge čine inženjere ekosistema kitova. Njihove aktivnosti su dovoljno značajne da oblikuju lokalne ekosisteme u kojima se hrane i oplođuju površinu okeana putem defekacije. Izgleda da izmet kitova posebno ima značajan uticaj na rast fitoplanktona, posebno u Južnom okeanu.
Ribe i druge morske vrste takođe doprinose biološkoj pumpi ugljenika. U ovom procesu, CO₂ se skladišti u organskoj materiji putem fotosinteze i ispire u dublje okeane gde se nešto skladišti tokom dužeg vremenskog perioda.
Kitovi bi takođe potencijalno mogli da uhvate ugljenik na druge načine: u svom mesu, gde ga čuvaju tokom svog dugog životnog veka, i kada kit padne i potone na dno, gde bi mogao biti prekriven sedimentom.
Iako je potpuno moguće da kitovi mogu pomoći u izdvajanju ugljenika, verovatno će dati samo ograničen doprinos.
Istraživanja u ovoj oblasti su izazovna, sa mnogo složenosti i neizvesnosti. Kako merite životni doprinos kita? Trebaće nam još istraživanja da saznamo na bilo koji način.
Za sada, ono što znamo sugeriše da plavi ugljenik u mangrovama, slanim močvarama i morskoj travi daleko prevazilazi ono što veliki kitovi doprinose skladištenju ugljenika.
Da bismo konačno rekli da kitovi mogu igrati ulogu u smanjenju koncentracije CO₂ u atmosferi, morali bismo da budemo u stanju da pratimo jasnu vezu između načina na koji utiču na biološku pumpu ugljenika, sa više kitova koji vode ka više organskog ugljenika iz površine u duboki okean, a koliko toga onda ulazi u dugotrajnije skladištenje u sedimentima.
Ono što znamo o načinu na koji okeani reaguju na ugljen-dioksid dodaje dodatnu težinu skepticizmu kitova. Od ugljen-dioksida koji smo emitovali između 2009. i 2018. godine, oko 40% je ostalo u atmosferi, 29% su apsorbovali kopneni ekosistemi, a 23% su apsorbovali okeani, uglavnom zbog neumorne fotosinteze fitoplanktona. Hladni Južni okean je najveći doprinos među okeanima, koji čini 40% celokupne apsorpcije okeana.
Procenjuje se da svi svetski okeani zauzimaju oko 53 milijarde tona ugljenika godišnje. Od toga, 4 milijarde tona organske materije tone ispod površine. Ali samo 1% ovoga se zapravo dugoročno skladišti u sedimentu morskog dna.
Dakle, kada pogledamo pet načina na koje kitovi mogu da podstaknu uklanjanje ugljenika, najvažniji je preko njihovih ogromnih izmeta, koji mogu pokrenuti rast planktona. „Kit pumpu“ takođe pokreće njihov izmet, a kada sivi kitovi ili druge vrste prevrnu sediment, to ima samo lokalni efekat. Kada mrtav kit padne na morsko dno i bude pojeden, deo ugljenika može se dugo čuvati ako su njegove kosti zakopane. Ali malo je verovatno da će to biti značajan iznos.
Ukratko, ne znamo dovoljno da kažemo da kitovi pomažu skladištenju ugljenika – a ono što znamo sugeriše suprotno.
Kitovi su vredni mnogo više od njihove uloge u ciklusima ugljenika. Slave se u kulturama širom sveta. Oni podržavaju lokalnu ekonomiju kroz industrije poput posmatranja kitova. Kitovi na sebi ugošćuju mnoge druge vrste, obezbeđuju vitalni izvor hrane za život u dubokom moru kada umru i deluju kao pokazatelj zdravlja okeana.
I dok se neke vrste koje su teško pogođene kitolovom sada oporavljaju, mnogi kitovi se suočavaju sa veoma neizvesnom budućnošću u okeanu koji se brzo zagreva.
Malo je verovatno da će nas kitovi zaštititi od klimatskih promena. Verovatnije je da ćemo morati da ih spasavamo.
