Mreže gljivica koje međusobno povezuju drveće u šumi ključni su faktor koji određuje prirodu šuma i njihov odgovor na klimatske promene. Ove mreže su takođe posmatrane kao sredstvo za drveće da pomogne svom potomstvu i drugim prijateljima drveća, prema sve popularnijoj „hipotezi o majčinom drvetu“. Međunarodna grupa istraživača ponovo je ispitala dokaze za i protiv ove hipoteze u novoj studiji.
Drveće u šumi je međusobno povezano kroz strukture simbiotskih gljiva nalik na niti, zvane hife, koje zajedno čine podzemnu mrežu koja se naziva mikorizna mreža. Iako je dobro poznato da mikorizne gljive isporučuju hranljive materije drveću u zamenu za ugljenik koji isporučuje drveće, takozvana hipoteza matičnog stabla implicira potpuno novu svrhu ovih mreža.
Kroz mrežu, najveća i najstarija stabla, poznata i kao matična stabla, dele ugljenik i hranljive materije sa mladicima koji rastu u posebno senovitim predelima gde nema dovoljno sunčeve svetlosti za adekvatnu fotosintezu.
Struktura mreže takođe treba da omogući matičnim stablima da otkriju loše zdravlje svojih suseda putem signala uzbune, upozoravajući ih da ovim stablima pošalju hranljive materije koje su im potrebne za lečenje. Na ovaj način se veruje da matična stabla deluju kao centralna čvorišta, komunicirajući i sa mladim sadnicama i sa drugim velikim drvećem oko njih kako bi povećali svoje šanse za preživljavanje.
Ovo je veoma privlačan koncept koji privlači pažnju ne samo naučnika, već i medija, gde se ova hipoteza često predstavlja kao činjenica. Prema autorima studije koja je upravo objavljena u New Phytologist, hipotezu je, međutim, teško pomiriti sa teorijom, što je navelo istraživače da preispitaju podatke i zaključke iz publikacija za i protiv hipoteze o matičnom stablu.
Studija, koju je vodio Nils Henriksson sa Švedskog univerziteta poljoprivrednih nauka, otkrila je da su empirijski dokazi za hipotezu o matičnom stablu zapravo veoma ograničeni i da teorijska objašnjenja za mehanizme uglavnom nedostaju.
Dok su velika stabla i njihove međusobne veze sa susedima i dalje od suštinskog značaja za šumski ekosistem, gljivična mreža ne funkcioniše kao jednostavan cevovod za deljenje resursa među drvećem. To znači da je očigledna podela resursa među drvećem verovatnije rezultat trgovine između gljiva i drveća, a ne usmerenog prenosa sa jednog drveta na drugo. Vrlo često, ovo čak dovodi do pogoršanja konkurencije između stabala, a ne do podrške sadnicama.
„Otkrili smo da su mikorizne mreže zaista neophodne za stabilnost mnogih šumskih ekosistema, ali retko kroz deljenje i brigu među drvećem. Umesto toga, funkcioniše kao trgovačko mesto za pojedinačna stabla i gljive, od kojih svako pokušava da napravi najbolju ponudu za preživljavanje, “ objašnjava Oskar Franklin, autor studije i istraživač u istraživačkoj grupi za poljoprivredu, šumarstvo i ekosistemske usluge IIASA programa za biodiverzitet i prirodne resurse.
„Šuma nije super organizam ili porodica drveća koja pomažu jedno drugom. To je složen ekosistem sa drvećem, gljivama i drugim organizmima, koji su međusobno zavisni, ali ne i vođeni zajedničkom svrhom.“
„Iako je narativ hipoteze o matičnom drvetu jedva podržan naučnim dokazima i kontroverzan u naučnoj zajednici, inspirisao je i istraživanje i javni interes za složenost šuma. Od vitalnog je značaja da buduće upravljanje i proučavanje šuma uzmu stvarnu složenost ovih važnih ekosistema u obzir“, zaključuje Frenklin.
