Arheolozi su otkrili više od 100 ukrasa za upotrebu u pirsingu u oko 11.000 godina starim sahranama odraslih u Turskoj, pružajući najranije ubedljive dokaze za perforaciju tela i sugerišući da je pirsing možda bio ritual odrastanja.
Predmeti nalik minđušama ranije su pronađeni na neolitskim lokalitetima u jugozapadnoj Aziji, ali nije bilo jasnih dokaza za njihovu upotrebu u pirsingu.
„Znali smo da su u neolitu postojali artefakti nalik minđušama, pronađeni su na mnogim lokalitetima“, kaže koautorka istraživanja dr Ema Bejsal sa Univerziteta u Ankari. „Ali nedostajali su nam nalazi in situ koji potvrđuju njihovu upotrebu na ljudskom telu pre kasnog neolita.
Da bi se pozabavio ovim, tim istraživača iz nekoliko turskih institucija analizirao je sahrane na ranoneolitskom lokalitetu Bončuklu Tarla u Turskoj, u kojima je otkriveno više od 100 ukrasa namenjenih za upotrebu u perforaciji tela. Njihovi rezultati objavljeni su u časopisu Antikviteti.
„Želeli smo da saznamo o ranim primerima perforacije tela, koji su materijali korišćeni u dekorativne svrhe i ko im je bušio tela“, kaže dr Bejsal.
Ornamenti su otkriveni u grobovima pojedinaca neposredno pored njihovih ušiju i brade, što je snažan dokaz da su nosili pirsing.
Od pronađenih ukrasa, 85 je kompletno i većina je napravljena od krečnjaka, opsidijana ili rečnog šljunka. Njihove različite veličine i oblici sugerišu da su napravljeni za upotrebu u pirsingu uha i donje usne (koji se nazivaju labreti).
Ovo potkrepljuje analiza skeleta, koja je utvrdila habanje na donjim sekutićima u skladu sa primerima nošenja labreta u različitim modernim i prošlim kulturama.
Daljnjim ispitivanjem skeleta utvrđeno je da su i muškarci i žene imali pirsing, ali su ih nosile isključivo odrasle osobe. Ni u jednoj dečjoj sahrani nije bilo dokaza o ovim ukrasima.
Ovo sugeriše da pirsing nije bio samo estetski, već je imao i društveni značaj. Verovatno su delovali kao obred prelaza, označavajući osobu koja je dostigla zrelost.
Ova otkrića daju prvu indikaciju u koju svrhu su pravljeni i nošeni najraniji pirsingi.
Prema dr Bejsalu, „to pokazuje da su tradicije koje su još uvek deo naših života danas već razvijene u važnom prelaznom vremenu kada su ljudi prvi put počeli da se naseljavaju u stalna sela u zapadnoj Aziji pre više od 10.000 godina.“
Takođe pruža dodatno sredstvo za istraživanje kako su ljudi u prošlosti izražavali svoj identitet kroz svoje lične pojave.
„Imali su veoma složene ornamentske prakse koje su uključivale perle, narukvice i priveske, uključujući veoma razvijen simbolički svet koji je sav bio izražen kroz medij ljudskog tela“, kaže dr Bejsal.
