Naučnici su pokrenuli simulacije na britanskom nacionalnom superkompjuteru kako bi istražili otapanje ledenog pokrivača zapadnog Antarktika izazvano okeanom: koliko je neizbežno i na koje se mora prilagoditi, a nad kojim otapanjem međunarodna zajednica još uvek ima kontrolu kroz smanjenje emisije gasova staklene bašte.
Uzimajući u obzir klimatsku varijabilnost poput El Ninja, nisu našli značajnu razliku između scenarija emisija srednjeg dometa i najambicioznijih ciljeva Pariskog sporazuma iz 2015. Čak i po najboljem scenariju rasta globalne temperature za 1,5°C, topljenje će se povećati tri puta brže nego tokom 20. veka.
Ledeni pokrivač Zapadnog Antarktika gubi led i najveći je doprinos Antarktika porastu nivoa mora. Prethodno modeliranje otkriva da bi ovaj gubitak mogao biti izazvan zagrevanjem Južnog okeana, posebno regiona Amundsenovog mora. Zajedno, ledeni pokrivač Zapadnog Antarktika sadrži dovoljno leda da podigne globalni srednji nivo mora do pet metara.
Širom sveta milioni ljudi žive u blizini obale i ove zajednice će biti pod velikim uticajem porasta nivoa mora. Bolje razumevanje budućih promena omogućiće kreatorima politike da planiraju unapred i da se lakše prilagode.
U časopisu Nature Climate Change objavljeno je „Neizbežno povećanje topljenja leda na zapadnom Antarktiku tokom 21. veka u budućnosti“.
Vodeći autor dr Kaitlin Naughten, istraživač Britanskog antarktičkog istraživanja, kaže: „Izgleda da smo izgubili kontrolu nad topljenjem ledenog pokrivača Zapadnog Antarktika. Da smo hteli da ga sačuvamo u njegovom istorijskom stanju, morali bismo da preduzmemo akciju o klimatskim promenama pre nekoliko decenija. Svetla strana je to što će svet imati više vremena da se prilagodi porastu nivoa mora koji dolazi, ako unapred prepozna ovu situaciju. Ako treba da napustite ili suštinski rekonstruišete priobalni region, imate 50 godine vreme isporuke će učiniti svu razliku.“
Tim je simulirao četiri buduća scenarija 21. veka, plus jedan istorijski scenario 20. veka. Budući scenariji su ili stabilizovali globalni porast temperature na ciljevima postavljenim Pariskim sporazumom, 1,5°C i 2°C, ili su sledili standardne scenarije za srednje i visoke emisije ugljenika.
Svi scenariji su rezultirali značajnim i raširenim budućim zagrevanjem Amundsenovog mora i povećanim topljenjem njegovih ledenih polica. Tri scenarija nižeg dometa pratila su skoro identične puteve tokom 21. veka. Čak i po najboljem scenariju, zagrevanje Amundsenovog mora se ubrzalo za oko tri puta, a usledilo je otapanje plutajućih ledenih polica koje stabilizuju unutrašnje glečere, iako je počelo da se sravnjuje do kraja veka.
Najgori scenario je imao više topljenja ledene police od ostalih, ali tek posle 2045. Autori su primetili da se ovaj scenario sa visokim sadržajem fosilnih goriva, gde se emisije brzo povećavaju, smatra malo verovatnim.
Ova studija predstavlja otrežnjujuće buduće projekcije topljenja ledene police Amundsenovog mora, ali ne podriva važnost ublažavanja u ograničavanju uticaja klimatskih promena.
Naughten upozorava: „Ne smemo prestati da radimo na smanjenju naše zavisnosti od fosilnih goriva. Ono što sada uradimo će pomoći da se uspori stopa rasta nivoa mora na duži rok. Što se nivo mora sporije menja, to će vladama biti lakše i društvo kojem treba da se prilagodi, čak i ako se ne može zaustaviti“.
