Navođenje ljudi na vožnju biciklom nije samo izgradnja većeg broja i boljih biciklističkih staza, da bi uključili više demografskih podataka, urbanisti treba da uzmu u obzir i druge faktore osim infrastrukture, kaže istraživač sa Univerziteta u Malmeu.
„Iz ekoloških razloga, između ostalog, želimo da više ljudi vozi bicikl, ali danas se urbano planiranje više fokusira na one koji već bicikliraju i koji su fizički spremni; gledajući kako da se izgrade bolje biciklističke staze kako bi oni koji već bicikliraju mogli biciklirati još brže“, kaže Zahra Hamidi.
U svojoj tezi „Ispitivanje nejednakosti u pokretljivosti bicikla“, ona ispituje stavove prema biciklizmu među reprezentativnim uzorkom stanovnika švedskih gradova Geteborg i Malme. Ukupno 1.145 ljudi odgovorilo je na pitanja kao što su: dostupnost različitih vidova prevoza u domaćinstvu, navike putovanja i njihov stav prema biciklizmu i razmatranja poput bezbednosti.
„Ako želite da više grupa vozi bicikl, ne možete samo da izgradite više biciklističkih staza“, kaže Hamidi. Zanimaju je aspekti vezani za individualna iskustva i stavove prema biciklizmu. U svojoj tezi proučava dimenzije koje definišu potencijal osobe za biciklizam: pristup biciklu, sposobnost i znanje da biciklira, da li se biciklizam uklapa u sliku o sebi, da li postoji pozitivan pogled na vožnju biciklom u društvenoj mreži.
Prema Hamidiju, potencijal za biciklizam zavisi od pristupačnosti, znanja i stavova. Zašto ljudi biraju bicikl ili ne? Da li strah ili druga uverenja teraju ljude da biraju druga prevozna sredstva?
„Studija pokazuje da je veći prihod povezan sa većim potencijalom za biciklizam. Na primer, potreban vam je pametni telefon da biste locirali opštinske stanice za bicikle kojima upravlja aplikacija.“
Ostali faktori uključuju starost, zdravlje i tip domaćinstva. Studija pokazuje da stariji ljudi imaju manji potencijal za vožnju bicikla i smatraju da su bicikli manje pogodni za njihove potrebe i sposobnosti. Studija takođe pokazuje da muškarci generalno prijavljuju viši nivo biciklističkih veština od žena.
Hamidi veruje da urbanisti mogu da koriste nove tehnologije kako bi uključili bicikliste koji nemaju iste fizičke sposobnosti kao mlađi ljudi. „Biciklisti nisu homogena grupa, a danas postoji mnogo vrsta bicikala koji ljudima sa različitim sposobnostima mogu olakšati vožnju biciklom.
„Zbog toga treba prepoznati da postoji niz potreba i preferencija među biciklistima. Onima kojima je potrebna pomoć da izađu napolje bi možda trebalo ponuditi pomoć. Možda ćete moći da priuštite kupovinu električnog bicikla, ali takođe morate da osetite da je bezbedno voziti bicikl. Postoji niz potreba i preferencija koje treba razmotriti“, zaključuje Hamidi.
