Sa svojim oštrim šapama, vođenim talasastom masom čistih mišića, oštrim očima, okretnim refleksima i zgnječenim očnjastim čeljustima, lavovi sigurno nisu grabežljivci sa kojima većina životinja ima ikakvog interesa. Pogotovo imajući u vidu da imaju i pamet da love u čoporima.
„Lavovi su najveći kopneni predator na planeti za grupni lov, pa bi stoga trebalo da budu i najstrašniji“, kaže biolog za zaštitu prirode Majkl Klinči sa Zapadnog univerziteta u Kanadi.
Ali u preko 10.000 snimaka divljih životinja u afričkoj savani, 95 odsto posmatranih vrsta reagovalo je sa mnogo više užasa na zvuk potpuno drugačije zveri. Ova životinja čak ni tehnički nije vrhunski grabežljivac. To smo mi: ljudi.
Mi smo čudovišta koja vrebaju ispod kreveta drugih sisara.
„Strah od ljudi je ukorenjen i sveprisutan“, kaže Klinči. „Postoji ideja da će se životinje naviknuti na ljude ako se ne love. Ali pokazali smo da to nije slučaj.“
U eksperimentima, ekolog sa Zapadnog univerziteta, Liana Zanette i kolege, puštali su seriju vokalizacija i zvukova životinjama na vodotocima u južnoafričkom nacionalnom parku Greater Kruger i snimili njihov odgovor.
Ovo zaštićeno područje je dom najveće svetske preostale populacije lavova ( Panthera leo ), tako da su ostali sisari dobro svesni opasnosti koju ovi mesožderi predstavljaju.
Istraživači su emitovali zvuke ljudskih razgovora na lokalnim jezicima, uključujući Conga, Severni Soto, engleski i Afrikaans, kao i zvukove ljudskog lova, uključujući lavež pasa i pucnjeve. Takođe su puštali zvuke lavova koji međusobno komuniciraju.
„Ključna stvar je da su lavovi vokalizacije u tome da režu i režu, takoreći u ‘razgovoru’, a ne da riču jedno na drugo“, objašnjava Klinči. „Na taj način su glasovi lavova direktno uporedivi sa onima kod ljudi koji razgovaraju u razgovoru.
Ipak, nisu svi eksperimentalni subjekti cenili napore istraživača.
„Jedne noći, snimak lava je toliko naljutio ovog slona da je napao i samo razbio celu stvar“, priseća se Zanet, misleći na podešavanje kamere.
Izgleda kao pošten odgovor!
Skoro svih 19 vrsta sisara posmatranih u eksperimentima imalo je dvostruko veću verovatnoću da će napustiti vodene otvore kada čuju ljude kako govore u poređenju sa lavovima ili čak zvukovima lova. Među sisare spadaju nosorogi, slonovi, žirafe, leopardi, hijene, zebre i bradavičaste svinje, od kojih neki sami po sebi mogu predstavljati opasnost.
Ali strah od ovih stvorenja retko nas sprečava da odlučimo o njihovoj sudbini. Od uništavanja ogromnih mamuta do čuvanja najopasnijeg modernog dinosaurusa, prihvatićemo svaki izazov.
Kao daleko najsmrtonosnija životinja na planeti i glavni pokretač evolucije, ljudi su, nažalost, zaslužili svaki srčani udar užasa koji usađujemo drugima.
„Konkretno slušanje ljudskih vokalizacija je izazvalo najveći strah“, piše tim u svom radu, „što sugeriše da divlje životinje prepoznaju ljude kao pravu opasnost, dok su povezani poremećaji, kao što je lavež pasa, samo manji zastupnici“.
S obzirom na to koliko su ljudi sada sveprisutni, bekstvo od nas će uvek biti samo privremena situacija, što znači da će ovi sisari, nažalost, nastaviti da izazivaju svoje strahove.
Ovo nije sjajno za već opadajuću populaciju mnogih vrsta savana, uključujući žirafe. Kao što sugeriše prethodna istraživanja tima, samo nastavak straha može da smanji populaciju životinja plena tokom generacija.
Ali biolozi zaštite bi možda mogli da iskoriste ovo znanje da pomognu i ovim vrstama. Igrajući ljudske razgovore u oblastima sa poznatim krivolovom u Južnoj Africi, nadaju se da će bezbedno zadržati ugroženog južnog belog nosoroga.
„Mislim da je rasprostranjenost straha u zajednici sisara u savani pravi dokaz uticaja na životnu sredinu koji ljudi imaju“, kaže Zanette.
„Ne samo kroz gubitak staništa i klimatske promene i izumiranje vrsta, što je sve važne stvari. Ali samo što smo tamo na tom pejzažu je dovoljan signal opasnosti da oni zaista snažno reaguju. Oni su uplašeni do smrti ljudi, mnogo više nego bilo koji drugi grabežljivac“.
