Zavisnost od šećera je u porastu, pokazujući da se unos šećera globalno povećao četiri puta tokom poslednjih šest decenija, sada čineći oko 8% svih unetih kalorija. Pored toga, dodani šećeri su prazne kalorije, lišene bilo kakvih hranljivih sastojaka poput vitamina ili vlakana, što rezultuje značajnim zdravstvenim troškovima i povezanošću sa gojaznošću širom sveta. Prema procenama, polovina svetske populacije mogla bi biti gojazna do 2035. godine.
Ograničeno smanjenje unosa šećera za 20% moglo bi uštedeti značajne zdravstvene troškove, dok je uticaj šećera mnogo širi od zdravstvenih implikacija. Problemi poput gubitka staništa, biodiverziteta i zagađenja vode povezani sa uzgojem šećera ukazuju na ekološke izazove. Iako je šećer najveći kultivisani usev po masi na planeti, čini se da nije dobio adekvatnu pažnju naučne zajednice.
Istražujući uticaj šećera na životnu sredinu, istraživači su razmatrali načine za smanjenje unosa šećera u ishrani na preporučene nivoe putem smanjenja proizvodnje ili korišćenja šećera na ekološki prihvatljiv način. Ova strategija mogla bi imati pozitivan efekat na obnovu zemljišta i smanjenje emisija ugljenika, posebno u tropskim regionima poput Brazila i Indije.
Alternativa preusmeravanja šećera sa ishrane na ekološki korisne svrhe, poput proizvodnje mikrobnih proteina, mogla bi obezbediti dovoljno prehrambenih proizvoda na biljnoj bazi, bogatih proteinima, za hranjenje velikog broja ljudi. Zamena životinjskih proteina ovim mikrobnim proteinima mogla bi imati značajan pozitivan uticaj na emisije gasova sa efektom staklene bašte i upotrebu vode.
Druga opcija je korišćenje preusmerenog šećera za proizvodnju bioplastike ili biogoriva, što bi moglo značajno doprineti smanjenju upotrebe konvencionalnih plastika i fosilnih goriva. Kroz ove inovativne pristupe, šećer bi mogao biti iskorišćen na održiviji način, doprinoseći globalnim naporima za smanjenje štetnih uticaja na životnu sredinu.
Iako ove promene donose potencijalne koristi za zdravlje i životnu sredinu, suočavamo se sa izazovima u lancu snabdevanja šećerom koji obuhvata veliki broj zemalja i ljudi. Nacionalne politike, poput uvođenja poreza na šećer, su važne, ali međunarodna saradnja je ključna u rešavanju kompleksnih problema povezanih sa proizvodnjom i potrošnjom šećera.
Rasprava o održivoj poljoprivredi, uključujući i proizvodnju šećera, treba da bude integralni deo globalnih razgovora o klimatskim promenama. Partnerstva između zemalja koja podstiču preusmeravanje šećera ka korisnijim svrhama mogla bi biti od ključnog značaja u ostvarivanju pozitivnih promena.
U zaključku, iako su promene u načinu proizvodnje i konzumiranja šećera složene, istraživanje alternativnih upotreba šećera može pomoći u prepoznavanju potencijalnih koristi za životnu sredinu i javno zdravlje.
