Naše predstave o zombijima u popularnoj kulturi obično su daleko od stvarnosti, ali priroda nudi pravo „zombi“ ponašanje u svetu insekata. Zombi gljive, poput Ophiocordyceps unilateralis, parazitiraju mrave i kontrolišu njihove pokrete u svrhu sopstvene reprodukcije. Gljivične spore padaju na mrava, prodiru kroz njegovu opnu i preuzimaju kontrolu nad njegovim telom. Pod uticajem gljive, mrav gubi kontakt s kolonijom i postaje „hiperaktivan,“ dok ga gljiva navodi da se popne na biljku i zakači za list. Odatle gljiva proizvodi nove spore, koje padaju na zdrave mrave ispod, ponavljajući ciklus infekcije.
Ove gljive su specijalizovane za inficiranje određenih insekata i usmeravanje njihovih radnji, omogućavajući im da prošire infekciju na druge jedinke. Gljiva Massospora cicadina, na primer, cilja na cikade, podstičući ih da nastave let čak i dok ih polako uništava. Neke vrste Massospora takođe inficiraju muve, moljce i bube, izazivajući kod njih „samitovanje,“ odnosno usmeravanje ka visinama pre nego što uvenu i umru.
Iako su parazitske gljive neverovatno adaptirane za zombifikaciju insekata, nema opasnosti da inficiraju ljude na taj način. Gljive koje napadaju ljude, poput Aspergillus fumigatus i Cryptococcus neoformans, izazivaju plućne i sistemske infekcije, ali nemaju sposobnost kontrole našeg ponašanja. Ipak, gljivične infekcije su u porastu, što podstiče naučnike da istražuju njihove različite mehanizme prilagođavanja i prevencije.
Prirodni zombiji među insektima fascinantni su za proučavanje i otvaraju mnoge naučne dileme o evoluciji parazitizma i specijalizaciji. Ove kompleksne veze između gljiva i njihovih domaćina uče nas kako priroda uvek teži opstanku i širenju, čak i na morbidne načine.
