Na radnom mestu i van njega, ljudi često drže u tajnosti štetne informacije o sebi jer se brinu da će ih drugi oštro osuditi. Ali ti strahovi su prenaglašeni, prema novom istraživanju poslovne škole McCombs.
Rad je objavljen u časopisu Journal of Personality and Social Psychology.
U stvari, kada su učesnici studije progurali strah da otkriju tajnu, oni kojima su se poverili bili su znatno više dobrotvorni nego što su očekivali.
„Kada razmišljamo o prenošenju negativnih informacija o sebi, fokusirani smo na sadržaj poruke“, rekao je koautor studije Amit Kumar, docent marketinga u Teksas Mekombsu. „Ali primaoci razmišljaju o pozitivnim osobinama potrebnim za otkrivanje ove tajne, kao što su poverenje, poštenje i ranjivost.
Kumar navodi nekoliko ključnih zaključaka iz 12 eksperimenata u svom radu, u koautorstvu sa Majklom Kardasom sa Univerziteta Oklahoma State i Nikolasom Epleiem sa Univerziteta u Čikagu.
Istraživači su zamolili nekoliko grupa da zamisle otkrivanje negativne tajne i da predvide kako će im druga osoba suditi. Zatim su zamolili svakog učesnika da toj osobi otkrije tajnu i prikupili odgovore primalaca. Očekivana presuda bila je konstantno gora od stvarne presude.
Ljudi su bili naterani da otkriju ili sakriju na osnovu toga kako su mislili da će ih drugi proceniti. „Ako verujemo da će drugi ljudi misliti da smo manje vredni poverenja, to zaista može uticati na našu odluku da sakrijemo informacije“, kaže Kumar.
U eksperimentima, međutim, otkrivanje je imalo suprotan efekat. Primaoci su ocenili iskrenost i verodostojnost otkrivača više nego što su oni očekivali.
Učesnici su odavali tajne strancima, poznanicima, bliskim prijateljima, članovima porodice i romantičnim partnerima — svi sa sličnim rezultatima. Kumar kaže: „Njihova očekivanja su bila malo tačnija za bliske ljude, ali su i dalje bila sistematski pogrešno kalibrirana, čak i za najbliže ljude u njihovim životima.“
Tamne protiv svetle tajne
Učesnici su otkrili širok spektar negativnih informacija, od priznanja da nikada nisu naučili da voze bicikl do priznanja neverstva. Predviđali su da će ozbiljnije tajne dovesti do lošijih presuda.
Ali čak i za mračnije tajne, i dalje su precenili uticaj. „Veličina onoga što otkrivate može uticati na procene ljudi, ali takođe utiče na vaša očekivanja od tih ocena“, kaže Kumar.
U jednoj studiji, istraživači su učesnicima rekli šta su naučili: da ljudi precenjuju negativan uticaj otkrivenja. Vest je promenila stavove učesnika ka većoj otvorenosti.
Kada su bili izazvani da priznaju da su rekli laž, samo 56% učesnika je to učinilo. Ali u drugoj grupi, gde je učesnicima rečeno da verovatno neće biti oštro suđeni, 92% je odlučilo da otkrije svoje laži.
„Postoji psihološki teret povezan sa tajnošću“, kaže Kumar. „Ako možemo da promenimo očekivanja ljudi kako bismo ih učinili više u skladu sa stvarnošću, oni bi mogli biti transparentniji u svojim odnosima.
Iako nijedan od eksperimenata nije sproveden u poslovnom okruženju, Kumar kaže da se lekcije tamo mogu primeniti.
„Svako sveobuhvatno razumevanje načina navigacije na radnom mestu uključuje bolje razumevanje toga kako ljudi misle, osećaju i ponašaju se“, kaže on. „Kada se pojave prekršaji na radnom mestu, ljudi bi mogli biti mudri da uzmu u obzir da oni takođe otkrivaju toplinu, poverenje i iskrenost kada su otvoreni i transparentni u otkrivanju negativnih informacija
