Mobilni telefoni su postali neprocenjivi za primanje hitnih upozorenja kao što su vremenska upozorenja, obaveštenja o evakuaciji i obaveštenja o nestalim osobama. U Japanu, gde su zemljotresi česti, oni su od vitalnog značaja za davanje upozorenja o zemljotresima i savetovanje ljudi da unapred preduzmu zaštitne mere.
Da bi se brzo suočio sa takvim situacijama, sistem ranog upozoravanja na zemljotrese (EEV) šalje obaveštenja oblastima za koje se očekuje da će doživeti jake potrese otkrivanjem primarnih seizmičkih talasa (P-talasi) koji stižu pre sekundarnih talasa (S-talasi). Međutim, kratko vreme između prijema obaveštenja i dolaska S-talasa zahteva hitnu reakciju pojedinaca u pogođenim oblastima.
Ali to nije uvek slučaj, kako objašnjava profesor Kazuia Nakaiachi sa Fakulteta za psihologiju Univerziteta Doshisha u Japanu: „Dizajneri informacionog sistema o katastrofama pretpostavljaju da će oni koji dobiju hitno upozorenje odmah preduzeti zaštitne mere, ali to je retko Slučaj ljudi i dalje gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona primajući upozorenje.“ Istraživanja sprovedena u Japanu pokazala su da ljudi uprkos naprednim upozorenjima ne preduzimaju zaštitne mere.
Da bi utvrdili zašto pojedinci možda ne reaguju po prijemu takvih upozorenja putem mobilnih telefona, prof. Nakaiachi, zajedno sa dr Riosukeom Iokoiom sa Univerziteta Kjoto Tačibana i dr Džejmsom Golcom sa Univerziteta Kjoto, sproveli su dve ankete, istražujući odgovore ljudi odmah nakon što su primili upozorenja o EEV na svojim mobilnim telefonima između 2021. i 2023.
Njihovi nalazi, objavljeni na mreži u Međunarodnom časopisu za smanjenje rizika od katastrofa 15. aprila 2024., imaju za cilj da poboljšaju efikasnost upozorenja EEV kako bi se smanjio rizik od povreda ili smrtnih slučajeva tokom zemljotresa.
Istraživači su prikupili odgovore od učesnika pogođenih zemljotresom magnitude 6,0 u prefekturi Čiba, koji se dogodio 1. oktobra 2021. i zemljotresom magnitude 6,3 u prefekturi Išikava 5. maja 2023. Da bi se utvrdile početne reakcije na upozorenja, učesnici su bili postavio sledeće pitanje: „Kada ste primili upozorenje EEV na svoj mobilni telefon, šta ste prvo uradili, a šta sledeće?“
Od 3.000 učesnika koji su doživeli zemljotres u Čibi, oko 34% je reklo da je njihova prva reakcija bila da obrate pažnju na svoje mobilne telefone slušajući upozorenje ili proveravajući ekran.
Od 829 učesnika koji su kao prvu reakciju proverili ekrane svojih telefona, samo 51 učesnik je rekao da su preduzeli zaštitne mere kao drugu reakciju. Ali, 36% učesnika je reklo da nisu ništa preduzeli po prijemu upozorenja. Umesto toga, sačekali su da počnu potresi i ostali su mirni. Samo 7% je preduzelo hitne korake da se zaštiti, a 10% je navelo zaštitne akcije kao svoj drugi odgovor.
Slične reakcije primećene su u grupi iz prefekture Išikava. Od 1.000 odgovora, 46% učesnika je izjavilo da je obraćalo pažnju na svoje mobilne telefone kao svoju prvu reakciju, dok je samo 20 učesnika preduzelo zaštitne mere kao drugu reakciju. Pored toga, 30–40% učesnika nije preduzelo nikakve zaštitne radnje, a manje od 10% je reagovalo odmah po prijemu upozorenja EEV. Rezultati sugerišu da je upozorenje EEV bilo neefikasno u podsticanju nameravanog odgovora od primalaca.
Da bi ovo rešili, istraživači predlažu tri mere. Prvo, kako bi sprečili ljude da nepotrebno gube vreme tražeći više informacija u svoje telefone, oni predlažu sprovođenje vežbi za vanredne situacije širom zemlje kako bi obučili ljude da odmah reaguju kada dobiju upozorenja o EEV na svoje telefone.
Drugo, oni preporučuju održavanje bezbednog okruženja kod kuće, na poslu i u školi obezbeđivanjem nameštaja i skladištenjem teških predmeta blizu zemlje. Ovo može pomoći u zaštiti ljudi kada je teško preduzeti mere zaštite tokom zemljotresa. Na kraju, istraživači sugerišu da bi dodavanje jasnih uputstava poput „zaštiti se sada“ porukama upozorenja EEV podstaklo ljude da odmah reaguju.
Sa široko rasprostranjenom dostupnošću mobilnih telefona, mnoge vlade sve više šalju upozorenja preko ovih uređaja. Međutim, kako studija pokazuje, ne radi se samo o prenošenju poruke; sistem treba da obezbedi da upozorenje motiviše ljude da deluju.
„Da bi poboljšali efikasnost sistema upozorenja, istraživači i praktičari treba da razmotre ne samo isporuku upozorenja javnosti, već i da prate njihove bihejvioralne i psihološke reakcije nakon primanja ovih upozorenja“, kaže prof. Nakaiachi.
