Poboljšanje dubokog sna može sprečiti demenciju

Poboljšanje dubokog sna može sprečiti demenciju

Samo 1% smanjenja dubokog sna godišnje za osobe starije od 60 godina znači 27% povećan rizik od demencije, prema studiji koja sugeriše da poboljšanje ili održavanje dubokog sna, takođe poznatog kao spori san, kod starijih godine moglo da spreči demenciju.

Studija, koju je vodio vanredni profesor Matthev Pase, sa Monash škole psiholoških nauka i Turner instituta za mozak i mentalno zdravlje u Melburnu, Australija, a objavljena je danas u JAMA Neurologija, obuhvatila je 346 učesnika, starijih od 60 godina, upisanih. u Framingham Heart Studi koji je završio dve studije spavanja preko noći u vremenskim periodima od 1995. do 1998. i 2001. do 2003. godine, sa prosečno pet godina između dve studije.

Ovi učesnici su zatim pažljivo praćeni zbog demencije od vremena druge studije spavanja do 2018. Istraživači su u proseku otkrili da je količina dubokog sna opala između dve studije, što ukazuje na spori gubitak sna sa starenjem. Tokom narednih 17 godina praćenja, bilo je 52 slučaja demencije.

Čak i uz prilagođavanje starosti, pola, kohorte, genetskih faktora, pušačkog statusa, upotrebe lekova za spavanje, upotrebe antidepresiva i upotrebe anksiolitika, svaki procenat smanjenja dubokog sna svake godine bio je povezan sa povećanjem rizika od demencije od 27%.

„Sporotalasni san, ili dubok san, podržava starenje mozga na mnogo načina, a znamo da san povećava uklanjanje metaboličkog otpada iz mozga, uključujući olakšavanje uklanjanja proteina koji se agregiraju u Alchajmerovoj bolesti“, rekao je vanredni profesor Pase. .

„Međutim, do danas nismo bili sigurni u ulogu sporotalasnog sna u razvoju demencije. Naši nalazi sugerišu da gubitak sna sporo talasa može biti faktor rizika od demencije koji se može modifikovati.“

Vanredni profesor Pase je rekao da je Framinghamska studija srca jedinstvena kohorta zasnovana na zajednici sa ponovljenim polisomnografskim (PSG) studijama spavanja i neprekidnim nadzorom za incidentnu demenciju.

„Koristili smo ih da bismo ispitali kako se spori san promenio sa starenjem i da li su promene u procentu sporotalasnog sna povezane sa rizikom od demencije kasnijeg života do 17 godina kasnije“, rekao je on.

„Takođe smo ispitali da li su genetski rizik za Alchajmerovu bolest ili zapremine mozga koji ukazuju na ranu neurodegeneraciju povezani sa smanjenjem sporotalasnog sna. Otkrili smo da je genetski faktor rizika za Alchajmerovu bolest, ali ne i zapremina mozga, povezan sa ubrzanim padom u spavanje sporog talasa.“