Plastika je svuda oko nas – od ambalaže za hranu i boca za piće do izolacije u našim domovima.
Uglavnom su svi dobijeni od fosilnih goriva poput nafte i prirodnog gasa, ali koje su ključne razlike između svake vrste plastike?
Evo kratkog vodiča za najčešće korišćene plastike i njihove akronime, prema klasifikaciji Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).
Termoplastika je najčešća plastika, jer je tako savitljiva kada se zagreje i može se pretopiti.
U međuvremenu, elastomeri se mogu u velikoj meri rastegnuti i zatim povratiti svoj prvobitni oblik.
A termoset su smole koje postaju nepovratno tvrde kada se zagreju.
Unutar svake porodice, beskonačan broj polimera je pomešan sa širokim spektrom aditiva koji su ponekad štetni po životnu sredinu ili zdravlje.
Ovi aditivi mogu promeniti boju plastike, sprečiti starenje, učiniti ih fleksibilnim, povećati otpornost na udar ili smanjiti zapaljivost.
Polipropilen, ili PP, je najrasprostranjenija plastika na svetu (16 procenata), razvijena je sredinom 1950-ih i koristi se za automobilske delove i pakovanje hrane, kao i za jednokratnu upotrebu.
Prema OECD-u, svaki polietilen visoke i niske gustine predstavlja 12 procenata globalne upotrebe plastike.
HDPE, koji su izmislili britanski inženjeri 1933. godine, koristi se za igračke, boce šampona, cevi, limenke motornog ulja i razne kućne predmete.
LDPE, razvijen kasnije 1950-ih, naširoko se koristi za proizvodnju fleksibilnih proizvoda kao što su kese za višekratnu upotrebu i folija za pakovanje hrane.
Polivinilhlorid (PVC) se uglavnom koristi u građevinarstvu za prozorske okvire, podne obloge, cevi ili izolaciju kablova. Predstavlja 11 odsto svetske plastike.
Polistiren (PS), koji je 1931. izumeo IG Farben, predstavlja pet odsto svetske plastike i uglavnom se koristi za pakovanje hrane.
U neproširenom obliku koristi se za pakovanje jogurta ili u građevinarstvu.
Proširen, koristi se za pakovanje ribe ili za izolaciju u građevinarstvu.
Takođe predstavljajući pet procenata plastike širom sveta, polietilen tereftalat (PET) je najrasprostranjenija plastika za flaše za piće u providnom obliku (voda, gazirana pića) i ponekad neprozirnim verzijama za proizvode kao što je dugotrajno mleko.
Poliuretan (PUR), koji je 1937. godine razvio Oto Bajer, koristi se u izolaciji i dušecima i predstavlja četiri odsto svetske plastike.
Uglavnom se koristi u izolaciji frižidera, kao pena za punjenje u zgradama, za lepkove, razne premaze, đonove cipela i u kompozitnim drvenim pločama ili daskama za surfovanje.
Sve u svemu, oni predstavljaju 22 procenta sve plastike i uključuju ABS (akrilonitril, butadien, stiren) koji se koristi za gume, PBT (polibutilen tereftalat), PC (polikarbonat), PTFE (politetrafluoroetilen) i PMMA, drugo ime za pleksiglas.
Ova grupa se pravi od biomase kao što su kukuruz, šećerna trska, pšenica ili drugi ostaci, a ne od naftnih derivata.
Njihova proizvodnja generiše manje emisija gasova staklene bašte nego plastika na bazi fosila, ali iako se njihov obim povećava, ne ide u korak sa drugim vrstama plastike.
Vlakna napravljena od različitih polimera koriste se u tekstilnoj industriji i predstavljaju 13 odsto ukupne plastike na svetu.
