U nedavnoj studiji objavljenoj u časopisu PNAS, istraživači iz Inzbruka su izazvali dugogodišnje pretpostavke o ljudskoj saradnji, ukazujući na to da veće koristi od saradnje ne garantuju veću spremnost pojedinaca da se angažuju u zajedničkim akcijama. U okviru studije, koja je uključivala više od 2.000 učesnika, utvrđeno je da povećanje potencijalnih koristi od saradnje nije dovelo do značajnog porasta u spremnosti za saradnju.
Tradicionalna shvatanja saradnje često su se fokusirala na ponovljene interakcije u kontekstu javnog dobra, ali nova istraživanja ukazuju da su mnoge situacije u stvarnom svetu, kao što su donacije ili volontiranje, jedinstvene odluke koje se donose bez očekivanja budućih interakcija. U ovom eksperimentu, učesnici nisu znali identitete drugih članova grupe, a istraživači su varirali potencijalne koristi od saradnje.
Iako su koristi od saradnje bile udvostručene, učesnici nisu očekivali da će drugi više sarađivati, što je značajno uticalo na njihovu vlastitu spremnost za saradnju. „Naši nalazi naglašavaju kritičnu prazninu u našem razumevanju kooperativnog ponašanja u okruženjima sa jednim susretom“, izjavila je dr Natalie Struve.
Pored toga, istraživači su napomenuli da je saradnja u jednokratnim situacijama, kao što su humanitarne akcije, češća nego što se mislilo. Rezultati sugeriraju da je potrebno dublje razumevanje psiholoških i društvenih faktora koji utiču na saradnju, posebno u hitnim situacijama.
Ova studija može imati važne implikacije na načine na koje podstičemo saradnju u zajednicama, naročito u kriznim situacijama, i poziva na nove pristupe u istraživanju osnova kooperativnog ponašanja.
