Čini se da samo oko desetina plastike završi u okeanima u poređenju sa onim što se ranije mislilo. Ovo je rezultat nedavne analize Mikaela Kaandorpa, koji se pridružio Forschungszentrum Julich u novembru prošle godine sa Univerziteta u Utrehtu u Holandiji. Loša vest je da se duže zadržava i da trenutno u moru pluta 10 puta više plastičnog otpada.
Studija, objavljena u časopisu Nature Geoscience, pomaže da se reši misterija „nestale plastike“ u okeanima i privukla je pažnju širom sveta.
Godinama su istraživači bili suočeni sa pitanjem gde je nestala sva plastika koja bi, prema proračunima modela, trebalo da završi u okeanima. U sledećem intervjuu, naučnik podataka Mikael Kaandorp sa Instituta za bio- i geonauke u Julich-u (IBG-3) govori o tome kako tumačiti nove brojke i istraživačka pitanja kojima se trenutno bavi.
Tokom 2014. i 2015. godine, postojale su široko citirane studije koje su zaključile da oko 8 miliona metričkih tona plastike uđe u okean svake godine. Ali istraživači su mogli da pronađu samo oko 250 hiljada tona na površini okeana. Postoji ogromna neusklađenost. Kao analogiju, možete zamisliti i bankovni račun. Ako zarađujete 8 miliona svake godine, ali imate samo 250 hiljada na računu, možda ćete se zapitati gde završava ostatak ovog novca. Dakle, pitanje je bilo: Gde je sva plastika? Ovo pitanje je takođe bilo u fokusu mog doktorata. projekat na Univerzitetu u Utrehtu.
Za moj nedavni rad napravili smo veliki, složeni računarski model koristeći tehnike asimilacije podataka. To znači da smo uključili što više merenja u model. Integrisali smo, na primer, merenja koncentracije plastike na površini okeana i iz dubljih slojeva u okeanu, kao i od čišćenja plaža. Merenja ima mnogo, našli smo ih 20.000 u naučnoj literaturi.
Uz pomoć ovih merenja pokušali smo da procenimo koliko plastike odlazi u okean i gde završava. Došli smo do brojki koje se veoma razlikuju od onih u studijama iz 2014. i 2015. Prema našem modelu, svake godine u okeane uđe samo pola miliona tona plastike umesto 8 miliona. I mislimo da na površini ima više plastike, 2 miliona tona umesto 250 hiljada tona koliko je procenjeno 2015. godine.
To je nekako i jedno i drugo. S jedne strane, dobro je što se čini da je otpad koncentrisan u većim komadima. Lakše ih je pokupiti, posebno kada se peru na plaži. I, naravno, dobra je vest da izgleda da svake godine mnogo manje plastike ulazi u okeane. Ali sa druge strane, zaista vidimo da plastika ima veoma dug životni vek u okeanu.
Znamo to jer naš model daje prilično sažetu sliku bilansa mase. Ako znate koliko plastike svake godine uđe u okean i koliko trenutno pluta u okeanu, možete proceniti koliko će dugo ostati tamo.
Tu ostaju decenijama. To znači da se ukupan iznos povećava, prema našim procenama za 4%. U teoriji, količina plastike bi se mogla udvostručiti za 20 godina. Dakle, ovo je loša vest.
Prethodne studije su se uglavnom fokusirale na mikroplastiku, jer je u okeanu ima hiljadu puta više nego većih objekata. To znači da u merenjima uglavnom nalazite ovu mikroplastiku, a propustite veću. Imao sam priliku i da se uverim kako se vrše ova merenja. Za doktorat, otišao sam na naučno krstarenje na Azore u Atlantiku. Cilj putovanja je bio da se stekne iskustvo iz stvarnog života o tome kako su ova merenja sprovedena i da se bolje razume njihova ograničenja. Bilo je zaista zanimljivo videti kako to funkcioniše.
Ključna tačka naše studije bio je nalaz da veći predmeti koji prelaze 2,5 cm čine većinu mase, oko 95 odsto, dok je mala mikroplastika najbrojnija u našem okeanu. Ovo je verovatno zanemareno u prethodnim studijama.
Ali čak i sada ima mnogo otvorenih pitanja. Na primer, nije jasno koliko brzo plastika tone u okean. Ovo je super složen problem jer na plastiku možete dobiti sloj algi koji će ih učiniti težim od morske vode i uzrokovati da se komadi potonu. Različiti regioni u okeanu sadrže različite vrste algi, tako da se ovaj proces može razlikovati od mesta do mesta. Fragmentacija je takođe još uvek prilično neizvesna. Nije jasno koliko brzo se veći komadi raspadaju na manje komade. Postoje samo neke osnovne procene, ali ova stopa može da varira za različite vrste plastike koje imaju različita svojstva.
U Julihu se sada bavim sasvim drugim pitanjima. Radim na modeliranju kopnene površine i modeliranju podzemne površine koja je deo zajedničkog istraživačkog projekta DETECT. Uključen sam u asimilaciju podataka, gde kombinujemo numeričke modele sa podacima posmatranja. Metodologija je prilično slična prethodnom projektu. Cilj je da se proceni kako su ljudi – kroz decenije promene korišćenja zemljišta i intenziviranje korišćenja i upravljanja vodom – izazvali trajne promene u povezanim ciklusima vode i energije zemlje i atmosfere; i u kojoj meri ova ljudska delatnost utiče na promenu klime.