Skromni bumbar je dokaz da veličina mozga nije sve.
Ovaj mali insekt sa svojim malim mozgom veličine semena pokazao je nivo kolektivne inteligencije u eksperimentima za koje su naučnici mislili da su potpuno jedinstveni za ljude.
Kada su obučeni u laboratoriji da otvore kutiju za slagalice u dva koraka, bumbari vrste Bombus terrestris mogli su da nauče rešenje za drugu pčelu koja nikada ranije nije videla kutiju.
Ova naivna pčela ne bi sama rešila zagonetku. Da bi naučili pčele ‘demonstratore’ ne-intuitivnom rešenju, istraživači su morali da im pokažu šta da rade i da im ponude nagradu nakon prvog koraka kako bi bili motivisani.
„Ovaj nalaz dovodi u pitanje opšte mišljenje u ovoj oblasti: da je sposobnost društvenog učenja ponašanja koja se ne može inovirati kroz pojedinačne pokušaje i greške jedinstvena za ljude“, piše tim istraživača iz Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država.
Ljudi imaju dugu istoriju ‘pomeranja stubova’ na onome što našu vrstu izdvaja od svih drugih.
Nekada se smatralo da su ljudi jedine životinje sa kulturom. Ali ‘virusne’ pesme među vrapcima, dijalekti i tradicija kitova koji se razvijaju, regionalne strategije lova na orke i naučeni trikovi majmuna, vrana i delfina sugerišu da je društveno prenosiva ponašanja prisutna iu životinjskim društvima. .
Neka od ovih kulturnih ponašanja čak pokazuju znake usavršavanja i poboljšanja tokom vremena. Golubovi domaći, na primer, uče jedni od drugih i prilagođavaju puteve leta svoje kulture iz godine u godinu.
Uticajni način da se pomeraju stubovi na ljudsku inteligenciju je da se kaže da su ljudi jedinstveni od drugih životinja jer možemo da naučimo stvari jedni od drugih koje ne bismo mogli da izmislimo samostalno.
Razmislite o uređaju na kojem trenutno čitate ovaj članak. Niko ne može da izmisli sve njegove delove i mehaniku od nule sam i u jednom životu. Bile su potrebne decenije rada i prefinjenosti da se dođe do ove napredne faze. Čak je i sam čin čitanja veština koju su generacije ljudi gradile malo po malo.
Očigledno, nijedna životinja ne može da sastavi iPhone ili da pročita članak o životinjskoj inteligenciji. Ali na osnovnom nivou, bumbari se pridružuju šimpanzama u „dobacivanju ozbiljne sumnje u ovu navodnu ljudsku izuzetnost“, piše Aleks Tornton, ekolog sa Univerziteta Ekseter, u pregledu istraživanja bumbara za Nature.
Šimpanze imaju velike mozgove i bogate kulturne živote, ali otkriće među bumbarima, tvrdi Thornton, je „utoliko izuzetnije jer se fokusira ne na ljudske rođake primata, već na… životinju sa mozgom koji je jedva 0,0005 odsto veličine šimpanze“.
Decenijama potcenjeni, uglavnom zbog svoje veličine, bumbari konačno dobijaju svoje.
Nedavni eksperimenti u laboratoriji pokazuju da ove pčele mogu da uče jedna od druge, da koriste alate, broje do nule i izvode osnovne matematičke jednačine.
Kolektivnu inteligenciju njihovog uma košnice takođe ne treba odbaciti.
Da bi to testirali, naučnica o ponašanju Alis Bridžis sa Univerziteta Kraljica Meri u Londonu i kolege su smestili kolonije bumbara sa slagalicom u dva koraka ukupno 36 ili 72 sata tokom 12 ili 24 uzastopna dana, bez ljudske pomoći.
Posle sveg tog vremena, pčele nisu mogle da smisle kako da dođu do slatke nagrade. Bumbari provode u proseku oko 8 dana tražeći hranu tokom svog života, tako da je kao da su imali do trećine svog životnog vremena za traženje hrane za rad na slagalici.
Na slici ispod možete videti slagalicu. Žuti krug sadrži kap šećera ispod plastičnog poklopca. Pčele mogu doći do njega pritiskom na crveni jezičak, ali tek kada se plavi jezičak gurne sa puta.
Bio je potreban čovek da im pažljivo pokaže put, a to je bilo moguće samo uz dodatnu nagradu. Ali kada jedna pčela to shvati, mogla bi naučiti druge kako da pomeraju dva jezička da bi uzeli slatku poslasticu.
Sličan eksperiment na šimpanzama je takođe nedavno objavljen u časopisu Nature Human Behavior. Studije slučaja i kičmenjaka i beskičmenjaka su pokazale razmenu ideja koje je bilo izuzetno teško naučiti sam.
Naravno, ovo ponašanje nije primećeno u divljini. To su prvo morale da se nauče pčele i šimpanze. Ali nalazi ostavljaju otvorenu mogućnost da ako postoji retki inovator koji se pojavljuje jednom u životu u šimpanzi ili pčelinjem društvu – Ajnštajn među pčelama – njihove ideje bi mogle ostati u životinjskoj kulturi i biti korišćene za generacije koje dolaze.
Čuveni ples pčelinjih meda, koji ukazuje na udaljenost, pravac i kvalitet izvora hrane, na primer, je ponašanje za koje se nekada smatralo da je čisto instinktivno, ali se sada čini da je donekle oblikovano društvenim uticajima.
U 2017. istraživači su takođe obučavali bumbare da ukotrljaju loptu u gol za nagradu. Da bi postigli pogodak, insekti su morali da uče jedni od drugih i da isprave svoje prethodne greške. I tako su i uradili.
Najnoviji eksperiment, piše Thornton, „sugeriše da bi sposobnost da se uči od drugih ono što se ne može naučiti samo sada trebalo da se spoji sa upotrebom alata, epizodnom memorijom (sposobnošću prisećanja specifičnih prošlih događaja) i namernom komunikacijom u otpadu“ objašnjenja za ljudsku spoznaju. i kulture.
