Paraziti su razumljivo nepopularni. Neki izazivaju užasne bolesti kod svojih domaćina, a čak i manje opasne su često jezive ili grozne.
Iako mogu biti čudovišta, paraziti nisu svi loši. Mnogi organizmi imaju koristi od vrsta koje preživljavaju tako što usisavaju sam život od drugih. Čak bi i njihovi domaćini mogli dobiti jedan ili dva mita.
Sada nova studija sugeriše da neke vrste mogu da prežive samo u određenim staništima ako postoje i paraziti.
Paraziti dolaze u mnogim oblicima i veličinama, od virusa i ameba do biljaka poput imele i životinja poput nematoda ili komaraca. Svi oni koriste host za resurse, koje obično štete, ali ih ne ubijaju. Kako je rekao pokojni entomolog E.O. Vilson je to rekao, paraziti su „predatori koji jedu plen u jedinicama manjim od jedan“.
Slično načinu na koji predatori mogu pomoći u regulisanju svog ukupnog ekosistema, paraziti često pružaju zanemarene ekološke usluge koje su očigledne samo u njihovom odsustvu.
U stvari, prema zoologu Sigalu Orlanskom sa Univerziteta u Tel Avivu, užasi pojedinačnih parazitskih infekcija pobijaju iznenađujuću vrednost koju ova stvorenja nude za svoju širu zajednicu.
„Paraziti i patogeni su sastavni deo svakog ekosistema“, kaže ona. „Uprkos lošoj reputaciji, paraziti igraju ključnu ulogu u oblikovanju dinamike populacije, strukture zajednice i biodiverziteta, zahvaljujući svom uticaju na ravnotežu između vrsta u tom ekosistemu.
U novoj studiji, Orlanski i koautorka Frida Ben-Ami fokusirali su se na to kako paraziti utiču na populacije sićušnih ljuskara koji se obično nazivaju „vodene buve“ iz roda Daphnia.
Dafnije rastu do 5 milimetara dužine, naseljavaju različita slatkovodna staništa gde se hrane jednoćelijskim algama, bakterijama i protistima. Zauzvrat, oni služe kao izvor hrane za druge veće vodene vrste, poput riba, punoglavaca i insekata.
Koristeći dve vrste Daphnia sa različitim nivoima otpornosti na parazite, istraživači su testirali kako prisustvo parazita utiče na ekološki fenomen poznat kao princip kompetitivnog isključivanja, ili Gauseov zakon, među vodenim buvama.
Biodiverzitet je ključna karakteristika zdravih ekosistema, napominju Orlanski i Ben-Ami, a srodne vrste mogu da dele prostor ako su njihovi odnosi sa predatorima i prirodnim resursima dovoljno različiti.
Međutim, prema Gauseovom zakonu, dve vrste sa identičnim nišama u istom staništu ne mogu koegzistirati neograničeno na konstantnim nivoima. Ako su previše slični, čak i mala prednost može pomoći jednoj vrsti da dominira, ostavljajući druge da na kraju izumru ili traže drugu nišu.
Vrste dafnije u ovoj studiji prilagođene su malim kamenim bazenima – relativno zatvorenim staništima gde mnogi vodeni oblici života ne mogu da migriraju ili da dođu i odu sami.
Ovo pooštrava konkurenciju među stvorenjima koja tamo žive, objašnjavaju istraživači, čineći rivalstvo velikim faktorom u određivanju biodiverziteta bazena. Sa tako malo drugih niša na koje se mogu vratiti, svaka vrsta koja ne može da se takmiči boriće se da preživi.
Većina životinja služe kao domaćini ili prenosioci parazita neke vrste, a vodene buve nisu izuzetak. Retko se može naći vrsta sa skoro potpunom otpornošću na parazite, ali studija je uključila jednu vrstu Daphnia sa skoro natprirodnom sposobnošću da izdrži parazite.
„U populaciji vodenih buva u Izraelu pronašli smo jednu vrstu pod nazivom Daphnia similis, čiji je nadimak u laboratoriji ‘Super Dafnija’ zbog skoro potpune otpornosti na parazite,“ kaže Ben-Ami.
„Ipak, ova ‘super dafnija’ ne postaje dominantna vrsta dafnije u ribnjacima,“ dodaje ona. „Najčešća vrsta je zapravo Daphnia magna, koja je veoma ranjiva na širok spektar parazita.“
Da bi otkrili zašto, istraživači su simulirali ekosistem u laboratoriji, stavljajući dve vrste Daphnia zajedno u staništa sa ili bez parazita.
U staništu bez parazita, ne samo da je D. magna osetljiva na parazite nadmašila svog rođaka otpornog na parazite, već je to bila jedina dafnija koja je ostala da stoji.
Međutim, stvari su se odigrale drugačije u staništima sa parazitima, gde se D. magna pokazala manje dominantnom i Super Dafnija je uspela da uspostavi populaciju i koegzistira sa D. magna – zahvaljujući maloj pomoći parazita.
„Rezultati ovih eksperimenata naglašavaju važnu ulogu parazita u oblikovanju biodiverziteta, jer paraziti mogu posredovati u konkurenciji između vrsta dafnije“, kaže Orlanski.
Iako se Super Daphnia ističe u otpornosti na parazite, njena ukupna konkurentska sposobnost i dalje ne odgovara onoj D. magna, dodaje Orlanski, i bez parazita bi „verovatno izumrla kada bi delila isto stanište“.
„Naše istraživanje pokazuje da je koegzistencija ove dve vrste Daphnia moguća samo uz posredovanje parazita“, kaže ona.
Učenjem ovakvih detalja o ekološkom uticaju parazita, kažu istraživači, možemo steći nove uvide koji će nam pomoći da se odbranimo od invazivnih vrsta ili bolje zaštitimo ugrožene divlje životinje.
