Istraživači sa Holandskog instituta za neuronauku napravili su prvi korak u istraživanju prilično složenog pitanja: šta se dešava u mozgu nekoga ko se može smatrati „zaglavljenim“ između sna i budnosti?
Većina nas mesečara zamišlja kao nekoga ko nesvesno hoda okolo dok su mu oči zatvorene i ruke ispružene ispred sebe. U stvarnosti, mjesečari obično imaju otvorene oči i mogu imati složene interakcije sa svojim okruženjem. Naučnici za spavanje nazivaju takvo abnormalno ponašanje spavanja „parasomnijom“, što može uključivati jednostavna ponašanja poput sedenja u krevetu i izgleda zbunjeno, ali i složenija poput ustajanja iz kreveta i kretanja ili vrištanja sa uplašenim izrazom lica.
Dok su parasomnije ovog tipa češće među decom, otprilike 2-3% odraslih ih i dalje redovno doživljava. Parasomnije mogu biti uznemirujuće i za spavača i za partnera u krevetu. „Pogođeni pojedinci mogu da povrede sebe ili druge tokom epizoda i kasnije se mogu osećati duboko posramljenim zbog onoga što su uradili“, objašnjava Frančeska Siklari, šef laboratorije za snove.
Siklari i njen tim sproveli su ovu studiju kako bi bolje razumeli šta se dešava u mozgu tokom parasomnije. „Uobičajeno se verovalo da se snovi javljaju samo u jednoj fazi spavanja: REM spavanju. Sada znamo da se snovi mogu dešavati i u drugim fazama. Oni koji doživljavaju parasomniju tokom ne-REM spavanja ponekad prijavljuju da imaju iskustva nalik snu, a ponekad izgledaju potpuno nesvesni (tj. na automatskom pilotu).“
Studija je objavljena u časopisu Nature Communications.
Da bi razumeli šta objašnjava ove razlike u iskustvu, Siclari i njen tim istraživali su iskustva i obrasce moždane aktivnosti pacijenata sa parasomnijom u ne-REM snu.
Merenje nečije moždane aktivnosti tokom epizode parasomnije nije loš podvig. Pacijent treba da zaspi, doživi epizodu i da mu se snimi aktivnost mozga dok se kreće.
„Trenutno postoji vrlo malo studija koje su uspele da prevaziđu ovo. Ali sa mnogim elektrodama koje koristimo u laboratoriji i nekim specifičnim tehnikama analize, sada možemo da dobijemo veoma čist signal, čak i kada se pacijenti kreću“, objašnjava Siklari.
Siclarijev tim može da izazove epizodu parasomnije u laboratoriji, ali za to su potrebna dva uzastopna snimanja. Na prvom snimku pacijent normalno spava. Nakon toga sledi noć u kojoj se pacijent održava budnim i sme da spava samo sledećeg jutra.
Tokom ovog snimanja, pacijent je izložen glasnom zvuku pri ulasku u fazu dubokog sna. U nekim slučajevima, ovo rezultira epizodom parasomnije. Nakon epizode, pacijent se pita šta mu je prolazilo kroz glavu.
Mozak tokom epizode parasomnije
U 56% epizoda, pacijenti su izjavili da su sanjali tokom epizode. „Često se radilo o predstojećoj nesreći ili opasnosti. Neki su prijavili da misle da će se plafon srušiti. Jedan pacijent je mislio da je izgubio bebu i tražio je po posteljini, i ustao u krevetu da pokuša da spase bubamare od klizanja niz zid i smrti“, objašnjava Siklari.
„U 19% slučajeva, pacijenti nisu ništa doživljavali i jednostavno su se probudili i zatekli da rade stvari, skoro kao u transu. Drugi mali deo je izvestio da su nešto doživeli, ali nisu mogli da se sete šta je to.
Na osnovu ove tri kategorije, Siclarijeva grupa je uporedila izmerene moždane aktivnosti i pronašla jasne paralele. „U poređenju sa pacijentima koji nisu ništa iskusili, pacijenti koji su sanjali tokom epizode pokazali su aktivacije koje su bile slične aktivacijama mozga koje su ranije pronađene za sanjanje, kako neposredno pre epizode, tako i tokom epizode“, dodaje Siklari.
„Ono što određuje da li će pacijent biti potpuno bez svesti ili će umesto toga sanjati zavisi od stanja u kojem se pacijent nalazi u tom trenutku. Ako aktiviramo mozak dok verovatno već sanjaju, čini se da su u stanju da ‘naprave nešto’ ‘ aktivacije, dok kada je njihov mozak u velikoj meri ‘inaktiviran’, izgleda da se jednostavna ponašanja dešavaju bez iskustva.
„Zanimljivo je da pacijenti skoro nikada ne pominju zvuk koji je inicirao epizodu parasomnije, već neku drugu vrstu opasnosti. Što smo glasniji sa jačinom zvuka, veća je šansa da izazovemo epizodu.“
Pošto je ovo samo prvi korak, ima mnogo prostora za naknadne studije. „U idealnom slučaju, želeli bismo da uspostavimo sistem za više ljudi koji će snimati svoje spavanje kod kuće, gde takođe mogu imati mnogo složenije i češće epizode. Takođe bismo želeli da ponovimo isti tip na studijama na ljudima koji doživljavaju parasomnije u REM-snu Merenjem moždane aktivnosti kao u ovoj studiji, nadamo se da ćemo na kraju bolje razumeti koji su nervni sistemi uključeni u različite vrste parasomnija“, kaže Siclari.
Iako je potrebno još mnogo istraživanja, Siklari je uverena da njen rad može pružiti vredne uvide. „Ova iskustva su veoma stvarna za pacijente i većina je već osetila olakšanje što ih deli sa nama. Slično prethodnim studijama, naše istraživanje pojašnjava šta oni doživljavaju, što je obrazovno vredno.
„Pored toga, naš rad bi mogao da doprinese konkretnijim intervencijama lekova u budućnosti. Parasomnije se često leče nespecifičnim lekovima za spavanje, koji nisu uvek efikasni i mogu imati negativne neželjene efekte. Ako možemo da zaključimo koji nervni sistem radi nenormalno, mi ćemo na kraju mogu pokušati da razviju specifičnije tretmane.“
