Novo istraživanje sa Univerziteta u Kembridžu i Univerziteta u Melburnu, objavljeno u Science Advances, pokazuje da neurotipični radnici i studenti koji uzimaju kognitivne pojačivače, ili „pametne“ lekove, mogu zapravo inhibirati njihov učinak i produktivnost.
Lekovi kao što je metilfenidat, koji se, između ostalog, prodaju pod brendom Ritalin, obično se propisuju za poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD), ali ih uzimaju i oni bez dijagnoze, u uverenju da će lekovi poboljšati fokus i kognitivne performanse.
U četiri dvostruko zaslepljena, randomizovana ispitivanja u Melburnu, svaka u razmaku od nedelju dana, istih 40 zdravih učesnika je uzimalo jedan od tri popularna „pametna“ leka (metilfenidat, modafinil ili dekstroamfetamin) ili placebo. Procenjivali su se kako su se ponašali na testu dizajniranom da modelira složeno donošenje odluka i rešavanje problema prisutnih u našem svakodnevnom životu.
Dok su prethodne studije o efektima pametnih lekova koristile jednostavnije kognitivne zadatke usmerene na pamćenje ili pažnju, suđenje u Melburnu je uključivalo složenije aktivnosti koje bolje simuliraju tešku prirodu zadataka sa kojima se ljudi susreću u svakodnevnom životu.
Od učesnika je zatraženo da završe vežbu poznatu kao problem optimizacije ranca — ili „zadatak ranca“ — u kojoj su dobili virtuelni ranac sa određenim kapacitetom i izborom predmeta različite težine i vrednosti. Učesnici su morali da shvate kako najbolje rasporediti predmete u torbu, kako bi maksimizirali ukupnu vrednost njenog sadržaja.
Sve u svemu, učesnici koji su uzimali lekove primetili su mala smanjenja tačnosti i efikasnosti, zajedno sa velikim povećanjem vremena i truda, u odnosu na njihove rezultate kada nisu uzimali lekove.
Na primer, kada im je dat metilfenidat — koji se često koristi za lečenje ADHD-a kod dece, ali sve češće ga uzimaju studenti koji se gomilaju za ispite — učesnicima je u proseku trebalo oko 50% duže da reše problem sa rancem nego kada su dobili placebo.
Pored toga, učesnici koji su radili na višem nivou u placebo stanju u poređenju sa ostatkom grupe imali su tendenciju da pokažu veći pad performansi i produktivnosti nakon primanja leka.
Što se tiče „produktivnosti“, na primer—nivoa napretka po predmetu koji je premešten u ranac ili iz njega—učesnici u prvih 25% pod placebom redovno su završavali u donjih 25% pod metilfenidatom.
Nasuprot tome, učesnici koji su imali niži učinak u placebo stanju samo su povremeno pokazivali blago poboljšanje nakon uzimanja leka.
Profesor Peter Bossaerts, Leverhulme međunarodni profesor neuroeonomije na Univerzitetu u Kembridžu, veruje da je potrebno sprovesti više istraživanja kako bi se otkrilo kakve efekte lekovi imaju na korisnike bez ADHD-a.
„Naši rezultati sugerišu da vas ovi lekovi zapravo ne čine ‘pametnijim'“, rekao je Bossaerts. „Zbog dopamina koji lekovi izazivaju, očekivali smo da ćemo videti povećanu motivaciju, a oni motivišu da se više trudimo. Međutim, otkrili smo da je ovaj napor izazvao neredovnije razmišljanje – na način koji bismo mogli da precizno odredimo jer je zadatak ranca bio široko proučavana u računarskim naukama“.
„Učinak se generalno nije povećao, tako da ostaju pitanja o tome kako lekovi utiču na umove ljudi i njihovo donošenje odluka.
Dr Elizabeth Bovman istraživač iz Centra za mozak, um i tržišta na Univerzitetu u Melburnu i vodeći autor studije rekla je da rezultati pokazuju da tek treba da utvrdimo efikasnost farmaceutskih pojačivača na naš učinak, kada ih neurotipični ljudi koriste za izvođenje svakodnevni složeni zadaci.
„Naše istraživanje pokazuje da lekovi za koje se očekuje da poboljšaju kognitivne performanse kod pacijenata mogu zapravo dovesti do toga da zdravi korisnici rade više, dok istovremeno proizvode niži kvalitet rada u dužem vremenskom periodu“, rekao je Bouman.
