Drevno društvo koje je nekada nazivalo pustinju Saharu domom je preživelo skoro milenijum bez vode iz redovnih monsuna ili reka koje neprestano teku.
Zaboravljena civilizacija je Rimljanima bila poznata kao Garamantes, i to je bilo prvo urbanizovano društvo za koje se znalo da se uspostavilo u pustinji.
Uprkos lokaciji, njeni ljudi ne samo da su preživeli, već su i napredovali, istiskivajući svaku kap života koju su mogli iz peska.
Koristeći robove iz podsaharske Afrike za izgradnju tunela i prikupljanje podzemnih voda, slobodni stanovnici u „Kraljevstvu peska“ postigli su životni standard za koji stručnjaci kažu da je bio bez premca u regionu.
Istraživači sa Državnog univerziteta Ohajo i Državnog univerziteta Bouling Grin u SAD su sada pokazali da, iako je neverovatan napor svakako zahtevao pamet, takođe je upleteno mnogo sreće.
Sve je išlo odlično, u stvari, dok te sreće nije ponestalo.
Nedavno istraživanje zasnovano je na prošlim arheološkim studijama i hidrološkim analizama, a nalazi su predstavljeni na konferenciji Geološkog društva Amerike ‘Connects’ u oktobru ove godine.
Očima antičkih istoričara, Garamanti su bili narod uglavnom sastavljen od pustinjskih varvara. Kada su arheolozi 1960-ih prvi put iskopali glavni grad Garamanta, Garamu, i dalje se pretpostavljalo da je civilizacija mala i jednostavna. Sahara se smatrala previše sušnom i neumoljivom da bi podržala mnogo više od toga.
Tokom godina, međutim, počeli su da se pojavljuju dokazi koji sugerišu da je ovo drevno društvo bilo mnogo naprednije i uspešnije nego što su stručnjaci nekada pretpostavljali, pokrivajući više od 180.000 kvadratnih kilometara (70.000 kvadratnih milja) sa glavnim gradom koji se sastojao od 4.000 ljudi.
Ključ njegovog uspeha bio je ogroman podzemni vodonosnik od peščara, koji se danas smatra jednim od najvećih na svetu.
Ovaj vitalni izvor vode iz prošlih vlažnijih vremena mogao je da izdržava gradove i velika naselja u sada sušnom regionu, pružajući dom poljoprivrednicima, stočarima, inženjerima, trgovcima i robovima.
Da bi došlo do dragocene tečnosti ispod zemlje, društvo Garamantes je provelo vekove primoravajući robove da kopaju 750 kilometara vertikalnih šahtova i podzemnih tunela, zvanih foggaras, koji su bili skloni da probijaju tik ispod nivoa vode, omogućavajući tečnosti unutra da teče nizbrdo.
Tehnika je nabavljena od društava u Persiji. Ipak, za razliku od Persije, vodonosni slojevi se ne pune topljenjem snega u Sahari, što znači da ista strategija zaista nije trebalo da funkcioniše.
Ipak, Garamanti su imali sreće na svojoj strani.
Njihov vodonosni sloj imao je sistem protoka koji je pomerao vodu iz dubokog podzemlja do podnožja brda, gde je izgrađeno više od 500 foggara, od kojih su neke bile dugačke i do 4,5 kilometara.
Poput prevrtanja šolje da bi voda dospela kroz slamku, to je omogućilo civilizaciji Garmantes da navodnjava useve skoro jedan vek, jer bi čak i malo padavina moglo da pomogne da se sistem napuni.
To blaženstvo nije moglo da traje večno. Neizbežno je nivo vode u vodonosnom sloju pao ispod foggara. Da bi se ponovo došlo do nje, bilo bi potrebno izgraditi mnogo više tunela i mnogo više robova za izgradnju.
Međutim, s obzirom na to da je nestašica hrane i vode već zavladala, trgovina robovima ili njihovo sticanje ratom postalo bi sve teže.
Sudbina Garamanteovih pre svih tih godina opomena je za nas danas. U mnogim delovima sveta, nivoi vode se smanjuju kako ljudska potražnja raste i klimatske promene uzimaju maha.
Ovi resursi neće trajati večno.
„Društva rastu i padaju zbog zadovoljstva fizičkog sistema, tako da postoje posebne karakteristike koje omogućavaju čovečanstvu da tamo odraste“, kaže zemaljski naučnik Frenk Švarc sa Univerziteta Ohajo.
„Dok posmatrate moderne primere kao što je dolina San Hoakin, ljudi koriste podzemne vode brže nego što se obnavljaju. Ako se sklonost sušnijim godinama nastavi, Kalifornija će na kraju naići na isti problem kao i Garamanti.“
Rad je predstavljen na sastanku Geološkog društva Amerike 2023. godine.