Domaći novozelandski insekt koji je nekada imitirao svog toksičnog suseda promenio je boju u krčenim područjima, što je upečatljiv primer evolucije izazvane ljudima.
Dugorepa kamena muha, Zelandoperla, imala je pametnu strategiju da izbegne grabež od ptica: oponašala je izgled jedinstveno toksične kamene muhe, Austroperle, stanovnika šume koja odvraća predatore tako što proizvodi cijanid.
Istraživači sa novozelandskog univerziteta Otago otkrili su da su u krčenim područjima bez Austroperle na slici i sa manje ptica grabljivica, neke Zelandoperle odustale od svog izgleda.
Nalazi ističu „mogućnost da se populacije brzo prilagode usled iznenadne promene životne sredine“, piše tim u svom objavljenom radu.
Dok dugorepa kamena muha nema sopstvene toksine, uspela je da izvede ubedljivu imitaciju Austroperle koristeći svoj genetski alat, koji je neke insekte obojio u tamnu nijansu ebanovine.
Prerušavanje je delovalo da odvrati njihove pernate grabljivce, koji su se, nesposobni da razlikuju, izbegavali i otrovnu kamenicu i njenu mimiku.
Ali Austroperla je šumsko stvorenje: živi u potocima gde se hrani lišćem i drvenim ostacima. U krčenim područjima nedostaju njeni omiljeni izvori hrane, a Austroperla je postala manje uobičajena.
„Uklanjanje šuma otkako su ljudi stigli uklonilo je otrovne vrste“, kaže zoolog Džon Voters.
„Kao rezultat toga, u deforestiranim regionima vrste koje oponašaju napustile su ovu strategiju – pošto nema šta da se oponaša – umesto toga evoluira u drugu boju.
Naučnici su koristili kombinaciju posmatranja na terenu, eksperimenata predatorstva i analize genske mape da bi pokazali odgovor insekata na promene izazvane ljudima.
U eksperimentima sa modelima dve različite boje Zelandoperle, otkrili su da grabežljivci napadaju samo ne-mimičarsku mušicu u šumskim staništima.
U uslovima krčenja šuma, nije bilo samo manje grabežljivaca u celini, već su grabežljivci zapravo manje tražili svetlije boje kamenjara nego njihove kolege od ebanovine.
Teška seča šuma na jugu Novog Zelanda bila je najintenzivnija od ranih 1800-ih kada su stigli evropski doseljenici.
Iako su ljudi poremetili milionima godina stare ekološke interakcije u samo nekoliko kratkih vekova, nova otkrića pokazuju da su neke vrste dovoljno otporne da se prilagode.
„[Studija] takođe pokazuje da su nezavisne populacije pretrpele slične promene kao odgovor na krčenje šuma“, objašnjava zoolog Graham McCulloch.
Tim je otkrio da su populacije Zelandoperle imale trostruki pomak od svojih nijansi ebanovine u više različitih deforestiranih regiona, uvek u tandemu sa padom broja Austroperla i ptica koje dolaze sa manje drveća.
„Bilo je sličnih pomeranja nezavisno u različitim delovima raspona vrste – što pokazuje da evolucija može biti predvidljiv proces“, kaže McCulloch.
Ovo istraživanje je objavljeno u časopisu Nauka.
