Godine 1979. verovalo se da je tvor istrijebljen. Više od četiri decenije kasnije, naučnici u SAD ne samo da su klonirali ovu vrstu od poslednjih preživelih divljih životinja, već je jedan od tih klonova sada doneo na svet dva zdrava šteneta – jednog mužjaka, jednu ženku.
Nova majka, po imenu Antonija, klonirana je od crnonogog tvora po imenu Vila koji je uginuo 1988. u zoološkom vrtu u San Dijegu. Te godine, zaštitnici prirode u SAD započeli su program uzgoja u zatočeništvu, koristeći samo 18 crnonogih tvorova (Mustela nigripes), uhvaćenih u divljini iz male, urođene populacije koja je još uvek živela u Vajomingu 1981.
Danas, nakon brojnih ponovnih introdukcija, smatra se da u divljini živi oko 350 crnonogih tvorova, a ove životinje pate od niske genetske raznovrsnosti, bolesti, gubitka staništa i opadanja glavnog plena ove vrste, prerijskih pasa.
Neki stručnjaci tvrde da budućnost ove vrste sada zavisi od uzgoja i kloniranja u zatočeništvu.
Antonija je, na primer, klonirana iz uzorka tkiva koji je sadržao tri puta više jedinstvenih genetskih varijacija od prosečnog crnonogog tvora koji trenutno živi u divljini.
„Uvođenje ovih ranije nezastupljenih gena moglo bi da igra ključnu ulogu u povećanju genetskog diverziteta vrsta, od vitalnog značaja za zdrav, dugotrajan oporavak“, navodi se u saopštenju za štampu američke Službe za ribu i divlje životinje (FVS).
„Uspešna reprodukcija klonirane ugrožene vrste je orijentir u genetskom istraživanju očuvanja, što dokazuje da tehnologija kloniranja ne samo da može pomoći u obnavljanju genetske raznovrsnosti, već i omogućiti buduće razmnožavanje, otvarajući nove mogućnosti za oporavak vrsta.
Taj podvig je postigao tim istraživača i konzervatora u FVS-u, Smitsonian National Zoo and Conservation Biologi Institute (NZCBI), Revive & Restore (neprofitna organizacija za divlje životinje), San Diego Zoo Vildlife Alliance, ViaGen Pets & Ekuine (kućni ljubimac grupa za kloniranje i genetičko očuvanje) i Udruženje zooloških vrtova i akvarijuma.
Međutim, sada kada je deo reprodukcije završen, počinju izazovi ponovnog uvođenja. Ostaje veoma kontroverzno da li kloniranje konzervacije zaista može pomoći u obnavljanju ugroženih vrsta u divljini.
Kloniranje Antonije i rođenje njenog potomstva su kulminacija decenija skupog rada i nekoliko neuspešnih pokušaja, a neki naučnici tvrde da su ovo vreme i novac mogli bolje iskoristiti očuvanjem staništa ili ponovnim divljim mestima koja će obezbediti domove za više od jedne vrste.
Gubitak staništa i sukob između ljudi i divljih životinja vodeće su pretnje najugroženijim vrstama kopnenih divljih životinja, na globalnom nivou, a crnonoge tvorove nisu izuzetak, jer su izgubile veliki deo svoje prerije sa kratkom travom zbog poljoprivrede.
Ako stanište više ne postoji, kloniranje izumrlih ili visoko ugroženih životinja poput goluba putničkog, tilacina, konja Prževalskog ili vunastog mamuta biće otpad, tvrdi ekolog divljih životinja David Jachovski u radu za BioScience iz 2022.
„U magli uzbuđenja koja okružuje ovaj novi alat, moramo zadržati snažan fokus na rešavanju problema koji uzrokuju da većina vrsta postane ugrožena ili izumrla“, piše Jachovski.
„Ono što je jasno je da samo konzervaciono kloniranje ne može spasiti ugrožene vrste… Tek kada obnovimo i obezbedimo adekvatno stanište i smanjimo potencijal za sukob između ljudi i divljih životinja, ove vrste će ikada biti pronađene u divljini.
Ne zna se da li će neko od Antonijinih potomaka uspeti u divljini.
