Istraživači sa Instituta Francis Crick identifikovali su tri 4.000 godina stara britanska slučaja Iersinia pestis, bakterije koja uzrokuje kugu — najstariji dokaz kuge u Britaniji do sada, objavljeno je u članku objavljenom u Nature Communications.
U saradnji sa Univerzitetom u Oksfordu, grupa za lokalnu istoriju Levensa i Muzej Vels i Mendip identifikovali su dva slučaja Iersinia pestis u ljudskim ostacima pronađenim u masovnoj sahrani u Charterhouse Varren u Somersetu i jedan u prstenastom spomeniku u Levensu u Kambriji.
Uzeli su male uzorke skeleta od 34 osobe na dve lokacije, skrining na prisustvo Iersinia pestis u zubima. Ova tehnika se izvodi u specijalizovanoj ustanovi za čistu sobu gde se buši u zub i izvlači zubna pulpa, koja može da uhvati ostatke DNK zaraznih bolesti.
Zatim su analizirali DNK i identifikovali tri slučaja Iersinia pestis kod dvoje dece za koje se procenjuje da su bila stara između 10 i 12 godina kada su umrla, i jedne žene starosti između 35 i 45 godina. Radiokarbonsko datiranje je korišćeno da bi se pokazalo da je verovatno da su tri osobe živele otprilike u isto vreme.
Kuga je ranije identifikovana kod nekoliko pojedinaca iz Evroazije između 5.000 i 2.500 godina pre sadašnjosti (BP), perioda koji obuhvata kasni neolit i bronzano doba (nazvan LNBA), ali u ovom trenutku nije viđena ranije u Britaniji. . Široka geografska rasprostranjenost sugeriše da se ovaj soj kuge možda lako prenosio.
Ovaj soj kuge – LNBA loza – verovatno je donet u Centralnu i Zapadnu Evropu oko 4.800 BP od strane ljudi koji su se širili u Evroaziju, a sada ovo istraživanje sugeriše da se proširilo i na Britaniju.
Koristeći sekvenciranje genoma, istraživači su pokazali da ovaj soj Iersinia pestis izgleda veoma slično soju identifikovanom u Evroaziji u isto vreme.
Svima identifikovanim pojedincima nedostaju geni iapC i imt, koji se vide u kasnijim sojevima kuge, za koje je poznato da igraju važnu ulogu u prenošenju kuge preko buva. Ova informacija je ranije sugerisala da se ovaj soj kuge nije prenosio preko buva, za razliku od kasnijih sojeva kuge, poput one koja je izazvala crnu smrt.
Pošto se patogena DNK – DNK bakterija, protozoa ili virusa koji izazivaju bolest – vrlo brzo razgrađuje u uzorcima koji mogu biti nepotpuni ili erodirani, takođe je moguće da su druge osobe na ovim mestima sahrane možda zaražene istim sojem kuge.
Lokacija Charterhouse Varren je retka jer se ne poklapa sa drugim pogrebnim mestima iz tog vremenskog perioda – čini se da su osobe koje su tamo sahranjene umrle od traume. Istraživači spekulišu da masovna sahrana nije bila posledica izbijanja kuge, već da su pojedinci možda bili zaraženi u vreme kada su umrli.
Pooja Svali, prvi autor i dr. student na Kriku, rekao je: „Sposobnost otkrivanja drevnih patogena iz degradiranih uzoraka, od pre hiljadama godina, je neverovatna. Ovi genomi mogu da nas informišu o širenju i evolucionim promenama patogena u prošlosti, i nadamo se da će nam pomoći da razumemo koji geni mogu biti važni u širenju zaraznih bolesti. Vidimo da ova linija Iersinia pestis, uključujući genome iz ove studije, gubi gene tokom vremena, obrazac koji se pojavio sa kasnijim epidemijama izazvanim istim patogenom.“
Pontus Skoglund, vođa grupe Laboratorije za drevnu genomiku u Kriku, rekao je: „Ovo istraživanje je novi deo slagalice u našem razumevanju drevnog genomskog zapisa patogena i ljudi i načina na koji smo zajedno evoluirali.
„Razumemo ogroman uticaj mnogih istorijskih epidemija kuge, kao što je crna smrt, na ljudska društva i zdravlje, ali drevna DNK može dokumentovati zarazne bolesti mnogo dalje u prošlost. Buduća istraživanja će učiniti više da razumeju kako su naši genomi reagovali na takve bolesti u prošlosti i evolucionu trku u naoružanju sa samim patogenima, što nam može pomoći da razumemo uticaj bolesti u sadašnjosti ili u budućnosti.“
