Venera je poznata po tome što je zaista prilično negostoljubiva sa visokim površinskim temperaturama, a Mars je poznat po svojim zarđalo crvenim horizontima. Čak i meseci nekih spoljnih planeta imaju fascinantno okruženje sa Evropom i Enceladom koji se mogu pohvaliti podzemnim okeanima.
Nedavna zapažanja sa svemirskog teleskopa Džejms Veb pokazuju da je Arijel, Uranov mesec, takođe jak kandidat za podpovršinski okean.
Kako je došlo do ovog zaključka? Pa, JVST je otkrio led ugljen-dioksida na površini na zadnjoj ivici obeležja koja se udaljavaju od orbitalnog pravca. Mogući uzrok, podzemni okean!
Uran je sedma planeta u Sunčevom sistemu i ima pet meseci. Ariel je jedan od njih i prepoznatljiv je po svojoj ledenoj površini i fascinantno raznovrsnim geološkim karakteristikama. Otkrio ga je daleke 1851. godine Vilijam Lasel koji je svoju ljubav prema astronomiji finansirao iz svog pivarskog posla!
Površina Ariela je prava mešavina kanjona, grebena, raseda i dolina uglavnom vođenih tektonskom aktivnošću. Kriovulkanizam je istaknuti proces na površini, koji dovodi do stalnog ponovnog izranjavanja i doveo je do toga da Ariel ima najsjajniju površinu od svih Uranovih meseca.
Proučavanje Ariel krupnog plana otkriva da je površina obložena značajnim količinama leda ugljen-dioksida. Čini se da je prateća hemisfera Ariela posebno obložena ledom što je iznenadilo zajednicu.
Na udaljenosti uranskog sistema od Sunca, u proseku 2,9 milijardi kilometara, ugljen-dioksid će se obično pretvarati pravo u gas i biti izgubljen u svemiru, ne očekuje se da će se smrznuti!
Do nedavno, najpopularnija teorija koja snabdeva Arijelinu površinu ugljen-dioksidom je interakcija između njene površine i naelektrisanih čestica u magnetosferi Urana. Proces poznat kao radioliza razlaže molekule jonizacijom.
Nova studija upravo objavljena u Astrophisical Journal Letters sugeriše intrigantnu alternativu, molekuli ugljen-dioksida se izbacuju iz Ariela, verovatno iz podzemnog tečnog okeana!
Tim astronoma koji je koristio JVST izvršio je spektralnu analizu Ariela i uporedio rezultate sa laboratorijskim nalazima. Rezultati su otkrili da Ariel ima neke od najbogatijih naslaga ugljen-dioksida u Sunčevom sistemu.
Naslage nisu samo pramenovi i količine u tragovima, već se zbrajaju do oko 10 milimetara preko zadnje hemisfere. Štaviše, rezultati su takođe pokazali signale od ugljen monoksida, koji ne bi trebalo da bude tamo s obzirom na prosečne temperature.
Još uvek je moguće da je radioliza odgovorna za barem neke od naslaga, ali se smatra da je glavni doprinos dopuna iz podzemnog okeana. Ova hipoteza je podržana otkrićem signala iz karbonatnih minerala, soli koje mogu biti prisutne samo zbog interakcije između stene i vode.
Jedini način da budete potpuno sigurni je buduća svemirska misija na Uran. Takva misija će nesumnjivo istražiti Uranove mesece.
Ariel je prekriven kanjonima, pukotinama i žljebovima i sumnja se da su to otvori u njegovoj unutrašnjosti. Robotski istraživač u sistemu Urana moći će da otkrije poreklo ugljeničnih oksida na Arielu.
Bez takve misije još uvek smo donekle u mraku s obzirom da je Voiager 2 snimio samo oko 35% površine Meseca.
