Starenje ostaje primarni faktor rizika za niz bolesti, uključujući vodeće uzroke smrti. Starenje i pridružene bolesti su inherentno multifaktorske, sa brojnim faktorima koji doprinose i fenotipovima na molekularnoj, ćelijskoj, tkivnoj i organizmskoj skali. Uprkos složenosti fenomena starenja, modeli koji se trenutno koriste u istraživanju starenja poseduju ograničenja.
Često korišćeni modeli in vivo često imaju značajne fiziološke razlike, starosti pri različitim brzinama ili su genetski modifikovani da odgovaraju kasnim fenotipovima bolesti, a ne ranim uzrocima. Suprotno tome, rutinski korišćenim modelima in vitro nedostaju složeni tkivni i sistemski znakovi koji se poremete starenjem.
Da bi popunili praznine između in vivo i tradicionalnih in vitro modela, istraživači se sve više okreću organotipskim modelima, koji pružaju povećanu fiziološku relevantnost uz dostupnost i kontrolu in vitro konteksta. Iako moćni alati, razvoj ovih modela je zasebna oblast i mnogi istraživači starenja možda nisu svesni nedavnog napretka u organotipskim modelima, ili oklevaju da uključe ove modele u svoj rad.
U novom pregledu, istraživači Martina M. Sanchez, Isabella A. Bagdasarian, Villiam Darch i Joshua T. Morgan sa Univerziteta Kalifornija, Riverside opisali su nedavni napredak u tkivnom inženjerstvu primenjenom na organotipske modele, ističući primere koji su eksplicitno povezani sa starenjem i povezanim bolesti, kao i primere modela koji su relevantni za starenje.
„Posebno ističemo napredak u koži, crevima i skeletnim mišićima i opisujemo kako su nedavno demonstrirani modeli korišćeni za studije starenja ili slične fenotipove“, navode autori.
