Mozak je evoluciono čudo. Prebacivanjem kontrole osećaja i ponašanja na ovaj centralni organ, životinje (uključujući nas) su u stanju da fleksibilno reaguju i cvetaju u nepredvidivim okruženjima. Jedna veština iznad svega — učenje — pokazala se ključnom za dobar život.
Ali šta je sa svim organizmima kojima nedostaje ovaj dragoceni organ? Od meduza i korala do naših biljaka, gljiva i jednoćelijskih suseda (kao što su bakterije), pritisak da se živi i razmnožava nije ništa manje intenzivan, a vrednost učenja je nesmanjena.
Nedavna istraživanja o ljudima bez mozga ispitala su mutno poreklo i unutrašnje funkcionisanje same spoznaje i teraju nas da ponovo razmislimo šta znači učiti.
Učenje je svaka promena u ponašanju kao rezultat iskustva, i dolazi u mnogo oblika. Na jednom kraju spektra nalazi se neasocijativno učenje. Poznato svakome ko je „isključio“ pozadinsku buku saobraćaja ili televizije, uključuje pojačavanje (senzibilizacija) ili smanjivanje (navikavanje) nečijeg odgovora uz ponovljeno izlaganje.
Dalje ide asocijativno učenje, u kojem je znak pouzdano vezan za ponašanje. Baš kao što zgužvavanje paketića čipsa tera mog psa da trči, tako i miris nektara poziva oprašivače da traže hranu za slatku nagradu.
Još su viši oblici poput konceptualnog, lingvističkog i muzičkog učenja, koji zahtevaju složenu koordinaciju i sposobnost razmišljanja o sopstvenom mišljenju. Takođe zahtevaju specijalizovane strukture unutar mozga i veliki broj veza između njih. Dakle, prema našim saznanjima, ove vrste učenja su ograničene na organizme sa dovoljno „računarske moći“—to jest, sa dovoljno složenim mozgom.
Pretpostavljeni odnos između složenosti mozga i kognitivnih sposobnosti je, međutim, sve samo ne jasan kada se posmatra preko drveta života.
Ovo se posebno odnosi na fundamentalne oblike učenja, sa nedavnim primerima koji preoblikuju naše razumevanje onoga što se smatralo mogućim.
Meduze, žele-češljevi i morske anemone spadaju među najranije pretke životinja i dele zajedničku osobinu nedostatka centralizovanog mozga.
Bez obzira na to, beadlet anemone (Actinia ekuina) je u stanju da se navikne na prisustvo obližnjih klonova. U normalnim okolnostima, nasilno se suprotstavlja svakom zadiranju na njegovu teritoriju od strane drugih anemona. Međutim, kada su uljezi tačne genetske kopije sebe, on uči da ih prepoznaje tokom ponovljenih interakcija i obuzdava svoju uobičajenu agresiju.
Nedavna studija je sada pokazala da su i kutijaste meduze strastveni učenici, i to na još sofisticiraniji način. Iako poseduju samo nekoliko hiljada neurona (nervnih ćelija) grupisanih oko četiri oka, oni su u stanju da povežu promene u intenzitetu svetlosti sa taktilnim (dodirnim) povratnim informacijama i u skladu s tim prilagode svoje plivanje.
Ovo omogućava precizniju navigaciju njihovim staništima u kojima dominiraju mangrove, i tako poboljšava njihove šanse da budu otrovni grabežljivci.
Proširujući naše instinkte dalje, dokazi sada obiluju za učenje u organizmima kojima nedostaju čak ni neuronski gradivni blokovi mozga.
Sluzave plesni su jednoćelijski organizmi koji pripadaju grupi protista. Imaju prolaznu sličnost sa gljivama, iako nisu u srodstvu. Nedavno (i netačno) popularizovani na TV-u kao paraziti koji prave zombije, oni takođe nude upečatljivu studiju slučaja o tome šta ljudi bez mozga mogu da postignu.
Elegantni eksperimenti su dokumentovali niz kognitivnih trikova, od pamćenja puteva do hrane, do korišćenja prošlih iskustava za informisanje o budućem traženju hrane, pa čak i učenja da ignorišete gorak kofein u potrazi za hranljivim nagradama.
I biljke se mogu ubrojati u mislioce bez mozga. Venerine muholovke koriste pametne senzore da upamte i izbroje dodire živog plena. Ovo im omogućava da zatvore svoje zamke i počnu varenje tek kada su sigurni u hranljiv obrok.
U manje jezivim primerima, biljka sramote (Mimosa pudica) se uvija i spušta svoje listove da bi se zaštitila od fizičkog uznemiravanja. Međutim, ovo je energetski skupa aktivnost, zbog čega se može naviknuti i naučiti da ignoriše ponovljene lažne uzbune. U međuvremenu, baštenski grašak naizgled može naučiti da povezuje blagi povetarac, koji je sam po sebi nezanimljiv, sa prisustvom suštinske sunčeve svetlosti (iako ovaj nalaz nije ostao bez izazova).
Ovi rezultati doveli su do poziva da se biljke razmotre kao kognitivne i inteligentne agente, sa raspravom koja je usledila koja obuhvata nauku i filozofiju.
Učenje, dakle, nije jedina oblast onih sa mozgom, pa čak ni rudimenti jednog mozga. Dok se dokazi o kognitivnoj sposobnosti kod ljudi bez mozga nastavljaju akumulirati, izazivaju duboke intuicije o biologiji senzacija, misli i ponašanja uopšte.
Implikacije takođe sežu izvan nauke u etiku, kao što je slučaj sa nedavnim napretkom u našem razumevanju nocicepcije, ili percepcije bola. Da li ribe, na primer, osećaju bol, uprkos tome što nemaju potrebne strukture mozga poput onih kod primata? Da. Šta je sa insektima, sa još jednostavnijim rasporedom reda veličine manje neurona? Verovatno.
I ako takvi organizmi mogu da uče i osećaju, iako na nama nepoznat način, šta to govori o tome kako se prema njima ophodimo u našim rekreativnim, istraživačkim i kulinarskim aktivnostima?
Iznad svega, ovi radoznali i raznoliki oblici života su svedočanstvo kreativne moći adaptivne evolucije. Pozivaju nas da razmislimo o našem često zauzetom mestu na vrhu drveta života i podsećaju nas na inherentnu vrednost proučavanja, uvažavanja i očuvanja života koji su veoma različiti od naših.
