Potrošači u bogatijim, razvijenim zemljama moraće da prihvate ograničenja u upotrebi energije ako žele da se ispune međunarodni ciljevi klimatskih promena, upozoravaju istraživači.
Veliki izazov je identifikovati najpravedniji i najpravedniji način na koji vlade mogu da smanje upotrebu energije, proces poznat kao smanjenje potražnje za energijom.
U radu „Uštede emisija iz pravednog smanjenja potražnje za energijom“, u časopisu Nature Energi, istraživački tim—predvođen Milenom Buchs, profesorom održivog blagostanja na Univerzitetu u Lidsu—analizirao je nekoliko scenarija kako bi identifikovao potencijalno rešenje.
Jedna od opcija je da se ograniči 20% najvećih korisnika energije, a da se omogući onim ljudima koji troše malo energije i imaju prihode na nivou siromaštva da mogu da povećaju nivo potrošnje i poboljšaju kvalitet života.
U bilo kojoj populaciji će postojati raspon — ili distribucija — vrednosti koliko energije pojedinci koriste. Vrednosti su razvrstane u 100 percentila—na primer, 50. percentil predstavlja vrednost koja se nalazi tačno u sredini distribucije energije, koju polovina stanovništva ne uspe da dostigne, a druga polovina premaši.
Prema šemi smanjenja potražnje za energijom, korisnici najvišeg nivoa energije bi videli da je njihova upotreba energije ograničena na vrednost korišćenja energije na 80. percentilu. U modeliranom scenariju, to bi bilo 170,2 gigadžula (GJ) po osobi godišnje, u poređenju sa prosečnom potrošnjom energije 20% najvećih potrošača od 196,8 GJ po osobi godišnje.
Koristeći podatke iz 27 evropskih država, istraživači su modelirali koliko bi ova strategija smanjenja potražnje za energijom bila efikasna. Otkrili su da će to smanjiti emisije gasova staklene bašte za 11,4% iz domaćih izvora energije; 16,8% od transporta i 9,7% od ukupne potrošnje energije.
Omogućavanje ljudima u siromaštvu da povećaju upotrebu energije smanjilo bi ove uštede emisija za relativno male količine—1,2 procentna poena za domaću energiju; 0,9 za transport; i 1,4 za ukupnu potrošnju energije. To bi omogućilo manje dobrostojećim da zadovolje nezadovoljene potrebe, možda tamo gde možda nisu bili u stanju da adekvatno zagreju svoj dom.
Profesor Buchs je rekao: „Kreatori politike treba da dobiju javnu podršku za mehanizme smanjenja potražnje za energijom. Realnost je da dekarbonizacija na strani ponude, gde se energija proizvodi i distribuira, neće biti dovoljna za smanjenje emisija koje je potrebno.
„Dakle, potražnja za energijom će morati da se smanji. To je neizbežna realnost. Stručnjaci Međuvladinog panela UN za klimatske promene procenjuju da bi smanjenje potražnje za energijom moglo da proizvede između 40 i 70 odsto smanjenja emisija koje treba da se pronađu do 2050. .
„Naše istraživanje ukazuje da je javna podrška smanjenju potražnje za energijom moguća ako javnost vidi da su šeme pravedne i da isporučuju klimatsku pravdu.
Podaci u studiji prikupljeni su u okviru Evropske ankete o budžetu domaćinstava 2015. od 275.614 domaćinstava. Rashodi domaćinstava i podaci iz skupa podataka Ekiobase korišćeni su kao proksi za korišćenje energije i emisije.
Kao deo studije, istraživački tim je takođe održao fokus grupe sa javnošću kako bi procenio odgovore ljudi na različite intervencije politike za smanjenje upotrebe energije. Kvote za letove i pređenu kilometražu neki ispitanici vide kao napade na slobodu i izbor.
Nasuprot tome, drugi ljudi su podržavali zabranu aktivnosti iznad određenog nivoa, recimo za poslovne ili lične letove.
Postojalo je priznanje da postoji vanredna klimatska situacija i da se problem mora hitno pozabaviti.
Pišući u časopisu, istraživači su primetili: „Nekoliko učesnika je priznalo da bi propisi koji ograničavaju upotrebu ‘luksuzne’ energije tretirali sve podjednako i stoga pravedno, što može doprineti prihvatanju ako se daju dobri razlozi, kao što su putovanja i druga ograničenja tokom COVID-a – Pokazalo se 19 pandemija.“
Ciljanje na korišćenje „luksuzne“ energije bi se smatralo pravičnim i jednakim tretmanom svih i to bi moglo ublažiti svako protivljenje mehanizmima potražnje za energijom.
