Sa stotinama miliona tona plastike koja se proizvodi i koristi na godišnjem nivou, nije iznenađenje što ljudi traže alternative. Ipak, takozvana „održiva plastika“ nije srebrni metak, upozoravaju istraživači Sara Gonela i Vinsent de Gojer sa Univerziteta Radboud.
Kada se pogleda pun uticaj ove plastike, oni često nisu ni približno tako održivi kao što se pretvaraju da jesu, tvrde oni. Njihovi nalazi su objavljeni u Environmental Research Letters.
Rastuća popularnost plastike predstavlja veliki izazov za životnu sredinu. Tokom proteklih nekoliko godina, učinjeni su pokušaji da se to reši: od tehnologija reciklaže do biorazgradive plastike do pokušaja da se promeni ponašanje potrošača porezom na plastiku, što je sve doprinosilo relativno novom konceptu „održive plastike“.
Nova popularna reč je izazvala interesovanje De Gooierta i Gonele, koji su sada objavili sveobuhvatnu studiju o istinskoj održivosti mogućih intervencija u sistemu plastike, sa ciljem da se poboljša njegova održivost.
„Nazivanje održivim stvara utisak da će imati pozitivniji efekat na životnu sredinu. Ali naša studija pokazuje da bi to moglo biti tačno samo ako se posmatra u veoma uskom kontekstu“, upozorava Gonela. „Krajnji proizvod bi mogao biti održiviji u nekim aspektima, ali i dalje može postojati mnogo negativnih uticaja i neželjenih posledica u isto vreme, posebno ako uzmete u obzir i društvene i ekonomske aspekte.
Primer se može naći u nastojanju da se pređe sa plastike napravljene od nafte na plastiku napravljenu od biomase, objašnjava De Gooiert. „Korišćenje biomase je i dalje neverovatno energetski intenzivno i oslanja se na fosilna goriva. Plus, veća potražnja za biomasom može dovesti do prekomernog korišćenja zemlje u zemljama sa niskim prihodima, što negativno utiče na proizvodnju i kvalitet hrane u tim regionima.“
U mnogim drugim slučajevima jednostavno ne postoji alternativa plastici. „Za širok spektar osnovnih primena, od medicinske opreme do solarnih panela, najodrživije opcije su i dalje one proizvedene od plastike“, kaže De Gooiert.
Istraživači takođe ističu da, ako se ljudima kaže da je plastika koju koriste sada održiva, to bi moglo dovesti do toga da postanu nemarniji u upotrebi plastike.
Gonela kaže: „Ako ljudi imaju utisak da je, na primer, biorazgradiva i/ili plastika na biološkoj bazi „dovoljno“, to bi moglo odvratiti veći prelazak sa bilo koje vrste materijala. Takođe, nisu svi potrošači svesni da biorazgradiva plastika možda nije na biološkoj bazi, i obrnuto: ova konfuzija može dovesti do grešaka u odvajanju otpada.“
Nalazi Gonelle i De Gooierta mogu poslužiti kao upozorenje Ujedinjenim nacijama, koje trenutno formiraju sporazum o zagađenju plastikom. Gonela kaže: „Očekuje se da će u narednoj godini uslediti sporazum koji bi trebalo da okonča zagađenje plastikom, ali postoje naznake da mnoge članice UN razmatraju ono što nazivaju ‘alternativnom plastikom’ održivim putem napred na putu ka povećanju održivost.
„Ali bez jasne, sveobuhvatne definicije o tome šta je zapravo održiva plastika, UN bi mogle upasti u istu zamku koju imaju mnogi drugi, kao što vidimo u našem radu.
„Jasna definicija o tome šta plastiku čini održivom je još uvek prilično nejasna, posebno ako pogledate sve okolne faktore kao što smo mi uradili. Sve dok svi aspekti održivosti nisu uzeti u obzir, ne očekujte previše od onoga što je predstavljeno kao „održiva“ plastika“.
