Istraživači su po prvi put simulirali sve faze bežećeg efekta staklene bašte, otkrivši da bi to moglo pretvoriti našu zelenu planetu u nenastanjiv „pakao“ u narednim vekovima, rekli su u ponedeljak.
Zemlja bi morala da se zagreje samo za nekoliko desetina stepeni da podstakne brzo zagrevanje, čineći je jednako negostoljubivom poput Venere, planete čija je prosečna površinska temperatura oko 464 stepena Celzijusa, navodi NASA.
Tim astronoma sa Univerziteta u Ženevi (UNIGE), uz podršku francuskih laboratorija CNRS u Parizu i Bordou, objavio je da su prvi simulirali sve faze bežećeg efekta staklene bašte.
Efekat staklene bašte je proces kojim određeni gasovi u Zemljinoj atmosferi zadržavaju sunčevu toplotu.
Neki gasovi staklene bašte se javljaju prirodno, poput vodene pare. Druge, kao što je ugljen-dioksid, takođe mogu proizvesti ljudi koji sagorevaju zagađujuća fosilna goriva kao što su ugalj, nafta i gas.
Odbegli efekat staklene bašte ispitan u UNIGE-CNRS studiji nastaje kada se sunčevo zračenje poveća, izazivajući dramatičan, snežni porast temperature planete.
„Od početnih faza procesa, struktura atmosfere i pokrivenost oblakom prolaze kroz značajne promene, što dovodi do skoro nezaustavljivog i veoma komplikovanog za preokretanje bežećeg efekta staklene bašte“, rekli su astronomi u saopštenju.
Istraživanje je delimično osmišljeno da obezbedi alat za proučavanje klime na drugim planetama, posebno takozvanih egzoplaneta koje kruže oko zvezda koje nisu Sunce, i pomogne u određivanju njihovog potencijala za život.
Ali takođe pruža uvid u rizike za klimu Zemlje u vekovima koji dolaze.
Istraživači su istakli razliku između Zemlje, divne plave i zelene tačke prekrivene okeanima i životom, i Venere, sterilne sumporne planete – najtoplije u našem Sunčevom sistemu.
Ali studija, objavljena u pregledu Astronomi and Astrophisics, otkrila je da bi „veoma malo povećanje sunčeve radijacije – što dovodi do povećanja globalne temperature Zemlje za samo nekoliko desetina stepeni – bilo dovoljno da pokrene ovaj nepovratni proces beženja na Zemlji i učini našu planetu negostoljubivom kao Venera“.
Ideja o bežećem efektu staklene bašte nije nova.
On predviđa da planeta evoluira iz umerenog stanja kao što je ono na Zemlji do stanja sa površinskom temperaturom iznad 1.000 stepeni Celzijusa (1.832 stepena Farenhajta).
Mali stepen efekta staklene bašte je koristan, rekli su istraživači, ističući da bi bez njega prosečna temperatura Zemlje bila ispod nule i bila bi lopta prekrivena ledom neprijateljska prema životu.
Ali previše ovog efekta povećava isparavanje okeana, a samim tim i količinu vodene pare – prirodnog stakleničkog gasa – u atmosferi, zadržavajući toplotu kao spasilačko ćebe.
„Postoji kritična granica za ovu količinu vodene pare, preko koje se planeta više ne može ohladiti“, rekao je Gijom Šavero, bivši postdoktorski naučnik UNIGE-a i glavni autor studije.
„Odatle se sve povlači sve dok okeani potpuno ne ispare i temperatura dostigne nekoliko stotina stepeni.
Dok su se prethodne simulacije fokusirale isključivo na umereno stanje pre nego što se pojavi efekat bekstva ili na nenaseljivo stanje nakon bekstva, istraživači su rekli da su oni prvi koji su simulirali ceo proces.
Prikazivanje celog procesa omogućilo je da se ilustruje kako se, od samog početka, u visokoj atmosferi pojavljuje veoma specifičan, gusti obrazac oblaka koji povećava efekat bekstva i čini proces nepovratnim.
„Struktura atmosfere je duboko izmenjena“, rekao je Šavero.
On sada istražuje da li gasovi sa efektom staklene bašte koje emituju ljudi mogu da izazovu isti bežni proces kao i blago povećanje osvetljenosti Sunca, navodi se u saopštenju.
Klimatski naučnici su upozorili da ako prosečna temperatura Zemlje poraste za više od 1,5 °C iznad predindustrijskih nivoa, rizikujemo da izazovemo nekontrolisane klimatske promene.
Iako to nije isto što i odbegli proces staklene bašte, istraživači su upozorili da Zemlja nije daleko od „apokaliptičnog scenarija“.
