Ian Burkhart je spustio pogled na svoju ruku i zamislio kako je zatvara. Na njegovo čuđenje, zatvorila se.
Taj trenutak, 2014. godine, bio je prvi put u istoriji da je paralizovana osoba povratila sposobnost da pomera ruku koristeći samo svoje misli — uz malu pomoć uređaja ugrađenog u njihov mozak.
„To je bio magični trenutak koji je dokazao da je to moguće, ovo nije samo naučna fantastika“, rekao je Burkhart.
On se dobrovoljno prijavio da bude deo eksperimentalnog ispitivanja interfejsa mozak-kompjuter (BCI), koji povezuje ljudsku neuronsku aktivnost sa tehnologijom.
Brzo rastuća oblast, koja uključuje vodeće BCI firme Sinchron i Neuralink Elona Maska, ima za cilj da koristi implantate i algoritme za vraćanje izgubljenog pokreta ili komunikacije i lečenje neuroloških poremećaja kao što je epilepsija.
Ali dok neki ljudi uživaju u prednostima priključenja na računar, za druge to može biti traumatično.
Dvoje ljudi koji su imali moždane implantate govorili su za AFP o svojim različitim iskustvima.
Nakon nesreće u ronjenju 2010. godine, doktori su rekli Burkhartu da je paralizovan od ramena nadole.
„Sa 19 godina, to je bila velika borba za čuti“, rekao je Burkhart AFP-u putem video poziva iz svog doma u Kolumbusu, Ohajo u Sjedinjenim Državama.
Zato je iskoristio priliku da bude deo suđenja pod nazivom NeuroLife koje je sprovela američka neprofitna firma Battelle, a čiji je cilj bio da se vrati kretanje ruku.
To je uključivalo invazivnu operaciju za implantaciju uređaja veličine graška koji sadrži oko 100 elektroda u blizini motornog korteksa njegovog mozga, koji kontroliše kretanje.
Uređaj je snimio njegovu moždanu aktivnost, šaljući je na kompjuter koji je koristio algoritam da dešifruje tačno kako želi da pomeri ruku.
Ta poruka je zatim preneta na navlaku za elektrodu na njegovoj desnoj podlaktici koja je stimulisala relevantne mišiće.
Vremenom je Burkhart postao toliko vešt da je mogao da izvodi solo gitare u video igrici Guitar Hero.
Ali posle sedam i po godina, sredstva za suđenje su ponestala i on je morao da ukloni uređaj 2021.
„Definitivno je bilo tužno vreme“, rekao je Burkhart, koji sada ima 32 godine.
Udarac je ublažila činjenica da je tehnologiju ikada mogao da koristi samo u laboratoriji, koju je posećivao nekoliko puta nedeljno.
Skalp mu je takođe bio zaražen.
„Uređaj je uvrnut u vašu lobanju“ sa konektorom koji viri, ostavljajući „otvorenu ranu“, rekao je.
„Vaš skalp sve vreme pokušava da se zatvori — ali ne može jer je komad metala na putu.“
Uprkos kraju suđenja, Burkhart je pozitivan u pogledu iskustva.
Postao je zagovornik BCI-a, zalažući se za to da iskustvo pacijenata bude prioritet.
„Prava istina korišćenja ovih uređaja u ovom trenutku je da oni mogu da urade mnogo manje od onoga što mnogi ljudi misle“, rekao je on, dodajući da to nije nešto čega ljudi treba da se „plaše“.
„Radujem se što ću dobiti neku vrstu uređaja u budućnosti“, rekao je on i dodao da bi sledeći put više voleo onaj koji je trajno implantiran.
Hana Galvin je bila daleko manje oduševljena.
Kada je imala 22 godine, Australijanka je videla da su njeni snovi da postane baletska igračica uništeni epileptičnim napadima, kada joj je ponuđena šansa da dobije moždani implant kako bi joj pomogla u lečenju ovog stanja.
„Učinio bih sve. Činilo mi se kao prilika da vratim svoj život“, rekao je Galvin, koji sada ima 35 godina, iz australijske države Tasmanije.
Aparat za elektroencefalografiju (EEG), koji beleži električnu aktivnost, implantiran je u njen mozak u okviru ispitivanja američke kompanije NeuroVista.
Ideja je bila da će uređaj upozoriti Galvinu ako se sprema da dobije napad, dajući joj vremena da se pripremi.
Ali nakon implantacije, uređaj se skoro stalno gasio, što je navelo Galvina da veruje da ne radi.
Nije bilo. Ispostavilo se da je imala više od 100 napadaja dnevno. Galvin i njeni doktori nisu imali pojma da su tako često udarali.
Osećala se neprijatno u javnosti zbog stalnog treptanja i bipkanja uređaja.
„Počela sam da žalim zbog cele stvari“, rekla je ona.
Postojao je sve veći osećaj da „postoji neko u mojoj glavi, a da to nisam ja“, rekla je ona.
„Bio je to taj čudan robot u meni, i zaista sam želela da ga jednostavno istrgnem iz glave“, rekla je.
„Bilo je toliko olakšanja“ kada je uklonila uređaj, dodala je.
Ali iskustvo je poljuljalo njeno samopouzdanje i više nije želela da napušta dom. Ubrzo su joj prepisali antidepresive.
Iako su Galvinu bile potrebne godine da prihvati da će njeni napadi otežati rad, ona je rekla da sada ima „srećan život“ da slika i fotografiše na selu severne Tasmanije.
Za ljude koji razmišljaju o moždanim implantatima, savetovala je da „budu oprezniji od mene”.
