Kako zečevi od puhastih kućnih ljubimaca postaju pljačkaški osvajači? Zečevi su kolonizovali zemlje širom sveta, često sa strašnim ekonomskim i ekološkim posledicama, ali njihova tajna uspeha do sada je bila misterija.
U novoj studiji objavljenoj u časopisu Nature Ecology & Evolution, međunarodni konzorcijum predvođen naučnicima sa BIOPOLIS-CIBIO (Portugal) i Upsala univerziteta (Švedska) sekvencirao je genome skoro 300 zečeva sa tri kontinenta kako bi otkrio ključne genetske promene koje učiniti ove životinje majstorima kolonizatorima.
Ljudi su kroz istoriju uzimali životinje pod svoju brigu. Vaš dragi ljubimac — krzneno mače, odani pas ili šarena zlatna ribica — samo je deo neverovatne raznolikosti domaćih oblika.
„Neki su se toliko promenili od svojih divljih predaka, da je teško zamisliti da su u srodstvu, poput čivava koje potiču od vukova“, objašnjava dr Pedro Andrade, istraživač u BIOPOLIS-CIBIO i prvi autor studije. „Promene su često toliko drastične, da ako svog ljubimca vratite u divljinu, biće mu veoma teško da preživi.
Ali ponekad, oni se nose sa izazovom. Kada to urade, mi ih zovemo divljima, populacijama nekada domaćih vrsta koje su se uspešno prilagodile divljini. Zečevi su klasičan primer. Kroz česta i nezavisna izdanja, zečevi su kolonizovali lokacije širom sveta.
Ali uprkos godinama istraživanja, centralno pitanje je izmicalo naučnicima: kako domaća životinja, optimizovana hiljadama godina da živi u zatočeništvu, ne samo da preživi već i napreduje kada se vrati u divljinu?
„U prethodnoj studiji našeg tima, koja se bavila kolonizacijom Australije zečevima, otkrili smo da je nekoliko decenija bilo više puštanja domaćih zečeva pre nego što je Englez Tomas Ostin uveo 24 zeca divljeg porekla 1859. , izazvao je eksplozivan rast populacije zečeva koji je izazvao jednu od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji“, kaže dr Džoel Alves, istraživač na BIOPOLIS-CIBIO i Univerzitetu u Oksfordu.
Može li ovo biti ključ za objašnjenje zašto zečevi tako često uspostavljaju ove divlje populacije? Da bi odgovorio na ovo, međunarodni tim istraživača je sekvencirao genome skoro 300 zečeva, uključujući šest divljih populacija sa tri kontinenta – Evrope, Južne Amerike i Okeanije – kao i domaće i divlje zečeve iz autohtonog područja u jugozapadnoj Evropi.
Naoružani ovom riznicom informacija, najvećim skupom genetskih podataka o zečevima ikada proizvedenim, istraživači su sada mogli da shvate šta ove uvedene zečeve čini jedinstvenim.
„Domaći zečevi su toliko česti da smo prvobitno očekivali da će ove divlje populacije biti sastavljene od domaćih zečeva koji su nekako uspeli da se ponovo prilagode divljini, ali naši nalazi ukazuju na složeniji scenario“, objašnjava dr Migel Karneiro, jedan od starijih autora studije. Prema njegovim rečima, „uprkos posmatranju šest uglavnom nezavisnih kolonizacija, svi ovi divlji zečevi imaju mešano domaće i divlje poreklo“.
Tim je otkrio da se tokom ponovne adaptacije na divljinu, genetske varijante povezane sa pripitomljavanjem često eliminišu jer su često štetne u divljini, čineći životinje ranjivijim na predatorstvo, obrazac koji je upečatljiviji u zavisnosti od toga koliko je ta osobina postala ekstremna. tokom pripitomljavanja.
„U ovim divljim populacijama obično nećete videti albino ili potpuno crnog zeca, čak i ako su ove fensi boje dlake veoma česte kod domaćih zečeva. Međutim, vrlo lako možete naići na zečeve koji nose mutaciju za razblaženu boju dlake, domaća varijanta koja ima minimalan uticaj na kamuflažu“, dodaje dr Lejf Anderson, profesor na Univerzitetu u Upsali i još jedan viši autor studije. „Ovo je konkretan primer prirodne selekcije na delu.
Ovo čišćenje domaćih osobina nije ciljalo samo na fensi boje kaputa. Tim je pronašao dokaze za snažnu prirodnu selekciju koja deluje na genima koji su povezani sa ponašanjem i razvojem nervnog sistema.
Pitomost je ključna da domaće životinje žive blizu ljudi, ali neće pomoći zecu koji se ponovo nađe u divljini da preživi, tako da prirodna selekcija uklanja genetske varijante povezane sa pitomošću“, objašnjava dr Andrade.
Studija ima implikacije na razumevanje evolucije i pomno će je pratiti zakonodavci i praktičari na prvim linijama očuvanja. Divlji zečevi se često pretvaraju u invazivne štetočine koje uzrokuju stotine miliona dolara štete, a druge domaće životinje koje su postale divlje uzrokuju slične probleme, poput divljih svinja ili divljih mačaka.
„Najbolja strategija za ublažavanje uticaja invazivnih vrsta je da se spreči njihovo uvođenje, tako da se nadamo da će naša studija pružiti važne dokaze koji će pomoći u proceni i identifikaciji budućih rizika od invazije“, zaključuje dr Karneiro.
