Zašto muškarci snažno nadmašuju žene u „intelektualnim sportovima“ kao što su šah i bridž? Intelektualni sportovi uglavnom koriste mozak i zahtevaju veštine kao što su pamćenje, kritičko razmišljanje, rešavanje problema, strateško planiranje, mentalna disciplina i rasuđivanje. Bez fizičkih razlika u snazi, kako objasniti zašto na vrhunskom nivou ovakvih igara imaju tendenciju da dominiraju muškarci?
Definišuća karakteristika bridža, koju proučavam, jeste da se uvek igra u partnerstvu. Svaka igra se sastoji od četiri igrača podeljena u dva para koji se takmiče jedan protiv drugog da bi osvojili trikove. Veliki bridž događaji imaju otvorene i ženske kategorije, koje se često održavaju istovremeno, sa vrlo malo žena koje igraju na otvorenom.
Iako ovo omogućava ženama da se takmiče na međunarodnom nivou, to doprinosi percepciji o nesposobnosti žena da uspeju na najvišem nivou.
Žene imaju ograničenu vidljivost na najvišim nivoima mosta. Glavni direktori turnira i oni u međunarodnim izvršnim komitetima su najčešće muškarci (iako to počinje da se menja). Kapiteni i treneri ženskih timova su skoro uvek muškarci. Žene sponzori radije angažuju muške profesionalne igrače kao partnere i saigrače.
Muška dominacija i na najvišim nivoima administracije i u igri znači da može postojati nedostatak prepoznavanja strukturalnih barijera za žene.
Istraživanje koje je sproveo akademski projekat Bridge: A MindSport for All (Bamsa) otkrilo je da rodni stereotipi i „neuroseksizam“ (tvrdeći da postoje razlike između ženskog i muškog mozga koje mogu objasniti žensku inferiornost), delimično mogu da objasne razlike u postignućima.
To je zato što seksistički argumenti da su muški mozgovi superiorno povezani sa logikom i matematikom mogu da se koriste da se muškarcima ponude više mogućnosti i obuke nego ženama.
Ovo je uprkos činjenici da savremena istraživanja pokazuju da ne postoji nešto što je izrazito muški ili ženski mozak. Većina mozgova je mozaik onoga što smatramo ženskim i muškim osobinama. I što su nam mozgovi pomešani, to je bolje naše mentalno zdravlje.
Mozak se takođe mnogo menja u zavisnosti od našeg okruženja – ako nas stalno ohrabruju ili obeshrabruju da radimo određene stvari, kao što je negovanje, to će uticati na naš mozak – proces koji se zove neuroplastičnost.
Istraživanja su takođe pokazala da kada se ljudi podsete na negativan rodni stereotip, kao što su žene koje nisu dobre u matematici ili muškarci koji nisu dobri u emocijama, oni zapravo lošije rade na zadacima koji mere takve sposobnosti. Muškarci takođe imaju viši nivo opšteg samopouzdanja od žena, što je odraz društva i može biti prednost u mentalnim sportovima.
U svom istraživanju, intervjuisao sam 52 vrhunska igrača bridža (20 žena i 32 muškarca) iz Evrope i SAD. Otkrili smo da su neki igrači bridža, i muškarci i žene, verovali da je ženski mozak jednostavno bolje prilagođen emocijama, negovanju i obavljanju više zadataka nego mentalnoj čvrstini i konkurentnosti.
Otkrio sam da su mnogi koristili zastarele neuronaučne argumente o rodnom mozgu kao čisto biološkom organu, fiksiranom u svojim procesima i izolovanom od spoljašnjeg sveta. Činilo se da postoji opšte prihvatanje da su muški igrači neizbežno „bolji“.
Šteta tako široko rasprostranjenih verovanja svodi se na opšti nedostatak znanja o savremenoj neuronauci. Neuroseksistički argumenti i rodni stereotipi, namjerni ili ne, stvaraju društvene barijere. Ovo može imati negativne posledice na učešće i uključivanje u bridž i druge sportove uma.
Sami igrači takođe mogu nenamerno da se upuste u povremeni seksizam i diskriminatorski jezik. U takmičarskom bridž okruženju, na primer, „igranje kao muškarac“ ženama pruža najveći status. Takav dijalog može da postane normalizovana „zafrkancija“, što dovodi do manjeg poštovanja ili priznavanja stručnosti vrhunskih ženskih igračica bridža.
Istraživanje Bamse sugeriše da se dominacija muškaraca u elitnom sportu uma može na kraju objasniti istorijskim i strukturalnim mogućnostima koje privileguju muškarce, a ne razlikama u mozgu. Na primer, žene mogu biti ograničene faktorima kao što su briga o deci i druge brige, što smanjuje vreme za vežbanje, igru i koncentraciju.
Istraživanja o šahu su na sličan način pokazala da se podbačaj šahistkinja u velikoj meri može pripisati rodnim stereotipima i socijalizaciji.
S obzirom na svakodnevni seksizam koji postoji u svetovima bridža, šaha i šire, događaji samo za žene su važni prostori. Ovo može pomoći ženama da se razviju i takmiče u areni sa manje pritiska relativno bez diskriminacije i muškog pogleda.
Igra samo za žene može se smatrati vrednim prostorom s obzirom na šira ograničenja i očekivanja društva. Međutim, u isto vreme, postojanje igre samo za žene služi za jačanje duboko ukorenjenih ideja o sposobnostima žena da igraju turnire najvišeg nivoa. Otarasiti se ženskog bridža ili šaha značilo bi ukloniti potreban prostor samo za žene, ali njegovo zadržavanje pojačava razlike i nejednakost zasnovanu na veštinama.
Paradoks ženske igre je da ona istovremeno omogućava i ograničava žene, istovremeno je i problem i rešenje. S obzirom na složenost problema, ne postoji jednostavno rešenje zagonetke. Ono što je jasno jeste da stereotipi i seksizam verovatno neće podstaći mlađe žene da posvete potrebno vreme i trud da postanu elitni igrač.
Moguća rešenja uključuju rodnu politiku na svetskom nivou, podizanje svesti i obuku o nesvesnim predrasudama. Novi Bamsa projekat je fokusiran na razvoj obrazovanja umnog sporta u školama. Budući kontinuitet mosta zavisi od toga da bude inkluzivan i prijatan (kao i konkurentan i izazovan).
Kao rezultat Bamsa istraživanja, Evropska liga mosta je nedavno takođe razvila rodnu politiku koja podiže svest o rodno zasnovanim preprekama, predlaže najbolje prakse i navodi koje disciplinske mere treba preduzeti ako se politika prekrši. Očekuje se da se ovo može proširiti globalno preko Svetske federacije mostova.
