Indonezija, dom najveće tropske prašume u jugoistočnoj Aziji i preko 17.500 ostrva, je zemlja prepuna biodiverziteta i ugroženih vrsta. Međutim, naučnicima koji proučavaju vrste i ekosisteme u regionu zabranjen je ulazak u Indoneziju, a planovi za očuvanje su blokirani.
U pismu objavljenom u časopisu Current Biologi 10. jula, tim istraživača konzervacije sa dugogodišnjim iskustvom u Indoneziji raspravlja o naučnom potiskivanju i drugim istraživačkim izazovima kojima su bili svedoci dok su radili u regionu. Oni nude predloge kako promovisati očuvanje prirode, zaštititi transparentnost podataka i podeliti istraživanja sa javnošću u ovom i drugim regionima sveta.
„Ako pogledate toplotnu mapu Zemlje, i gde se nalaze ugrožene vrste, Indonezija i taj opšti region su samo van grafikona“, kaže tropski naučnik za životnu sredinu Vilijam F. Lorens sa Univerziteta Džejms Kuk, koji je istraživao uticaje razvoja jugoistočne Azije na životnu sredinu više od jedne decenije.
Laurance i njegovi koautori kažu da su se osećali privučeni da podignu svest o problemima sa kojima se suočava očuvanje u Indoneziji, jer su tokom svog vremena rada u regionu bili svedoci mnogih slučajeva kada su vlade i korporacije ometale istraživanje – uključujući i njihovo sopstveno.
Na primer, pišu u pismu, 2022. je pet vodećih istraživača konzervacije zabranjeno da rade u Indoneziji pod pretpostavkom da imaju „negativne namere“ da „diskredituju vladu“.
Istraživači se pozivaju na radove o očuvanju šuma i upravljanju divljim životinjama na Sumatri, za koje su timovi imali više kolega iz Indonezije odbili koautorstvo „zbog zabrinutosti da bi to moglo negativno uticati na njihovo finansiranje, istraživačke dozvole ili mogućnosti za komercijalne ugovore u Indoneziji“.
„Istraživači su rekli: ‘Pa, ne, ne možete ispričati tu priču, iako je istinita, i ne možete me identifikovati niti uključiti sve relevantne detalje.’ A ovo se samo ponavljalo iznova i iznova. „To je klima straha“, kaže Lorens.
Da bi zaštitili istraživanje životne sredine u Indoneziji i saradnike koji rade na tome, Laurance i njegov tim predlažu da organizacije koje finansiraju istraživanja u regionu zahtevaju transparentnost podataka za studije koje podržavaju. Oni takođe preporučuju primenu i korišćenje onlajn „sigurnih kuća“ (veb-sajtova za uzbunjivače dizajnirane da zaštite anonimnost i curenje informacija) i anonimnih časopisa (publikacije u kojima se ne navode imena saradnika).
Kažu da bi ove intervencije mogle pomoći istraživačima da dođu do informacija javnosti bez brige o posledicama lično vezanih za svoje nalaze.
Autori primećuju da se nekoliko organizacija zalaže za promene, posebno u Indoneziji. Neki primeri ovih grupa uključuju Indonežanski kokus za akademsku slobodu i Fondaciju za pravnu pomoć Džakarte, koji se organizuju da podrže očuvanje i osujeti napore da se ućutkaju istraživači. Takođe primećuju da „naučno potiskivanje nikako nije jedinstveno za Indoneziju“.
„Mislim da naučnici imaju zaista ozbiljnu odgovornost da pokušaju da saopšte šta se dešava u svetu. Ono što se ovde dešava je veći problem nego što se o njemu priča“, rekao je Lorens. „Mora postojati način da se dobiju informacije, ali naučnici u mnogim zemljama se ozbiljno bore.“
