Utvrđeno je da se varijacije u obliku lobanje lešinara poklapaju sa preferiranim metodom koji svaka vrsta koristi da se hrani lešinama.
Učenje više o obliku i funkciji živih vrsta pomaže naučnicima da shvate više o ponašanju izumrlih ptica kao što je džinovski Haastov orao.
Lešinari su jedinstveni jer su jedini kičmenjaci kojima je potrebna količina lešine da bi preživeli.
Ove ptice su se stoga prilagodile visoko specijalizovanoj ishrani, što se ogleda u njihovom telu i ponašanju.
Iako se lešinari često svrstavaju u jedinstvenu kategoriju lešinara, nova studija je pokazala da li se oblik lobanje razlikuje u zavisnosti od toga kako se lešinar hrani lešinom.
Istraživači su uporedili lobanje 22 žive vrste lešinara i otkrili da oblik lobanje može tačno predvideti preferiranu strategiju hranjenja koju je usvojila određena vrsta. Rezultati su objavljeni u Journal of Zoologi.
Dr Endrju Knap, naučnik iz Muzeja koji je koautor studije, kaže: „Različiti delovi tela životinja mogu nam reći važne stvari o tome kako žive“.
„Lobanja je zaista važna jer je tamo toliko koncentrisano. U njoj se nalaze mozak, aparat za hranjenje ustima, zubi i čulni organi. U ovom regionu postoji mnogo informacija koje nam mogu reći mnogo o životinji.“
„Možemo uzeti žive vrste i utvrditi šta je to u njihovom životnom stilu koji bi mogao da oblikuje evoluciju njihovih lobanja, a zatim to možemo primeniti na izumrle vrste.
Postoje 23 žive vrste lešinara koji su podeljeni u dve različite porodice. Afro-evroazijski lešinari su u porodici koja se zove Accipitridae, koja takođe uključuje ptice poput suvog orla i običnog mišara. Druga grupa su severnoamerički lešinari iz porodice Cathartidae, koja uključuje kalifornijski kondor.
Uprkos tome što se dve grupe potpuno nezavisno razvijaju, primećeno je da različite vrste lešinara u ovim porodicama preferiraju određene delove lešine. Oni se mogu podeliti u tri kategorije: riperi, gutljači i strugači.
Riperi se uglavnom koriste za zaista čvrst materijal poput kože i tetiva. Gulperi idu za mekanu unutrašnjost, kao što su creva i drugi unutrašnji organi, dok će strugači ići za komadiće koji su ostali.
Specijalizacija na različitim delovima trupa omogućila je da više vrsta lešinara koegzistiraju i evoluiraju jedna pored druge, a ne da se takmiče za istu vrstu hrane. Kao rezultat toga, njihov oblik se prilagodio ovim različitim ponašanjima.
Ptičje lobanje su dugo bile primer adaptivne evolucije, sa različitim ptičjim kljunovima koji su dobro prilagođeni za različite dijete. Klasičan primer su Darvinove zebe, čiji su kljunovi evoluirali različitih oblika i veličina u zavisnosti od toga gde žive i koja hrana je dostupna.
Međutim, ishrana ptica tek treba da dovoljno objasni većinu varijacija oblika kljunova.
„Dijeta je nešto o čemu uvek razmišljamo kao o nečemu što oblikuje evoluciju ptičjeg kljuna“, objašnjava Endrju.
„Ali kada pogledate sve ptice, ishrana zapravo uopšte nije baš dobro objašnjenje oblika. Razlog za to je zato što postoji mnogo različitih načina da se pristupi istoj ishrani.“
„Ako ste ptica mesožderka, na primer, možda gutate plen ceo ili samo kidate komade. Kada široko pogledate različite vrste, postoji mnogo načina da pristupite istom problemu.“
Istraživači su otkrili da su različiti oblici lobanje lešinara uredno padali u tri klastera koji su se podudarali sa tri različite strategije hranjenja.
Oni koji su klasifikovani kao „riperi“ su obično imali širu lobanju i robusniji kljun za kidanje čvršćeg tkiva sa trupa. „Skraperi“ su imali najtanji kljun, koji je odražavao preciznost neophodnu za pokupiti male komadiće zaostalog materijala oko lešine.
Ali od tri grupe, „gulperi“ su imali najužu lobanju sa relativno najdužim kljunovima, idealnu za ubacivanje i manevrisanje unutar lešine kako bi progutali meko unutrašnje tkivo.
Istraživači su takođe pogledali lobanje osam grabljivica koje nisu lešinari, koje su bile slične veličine i raspona. Lobanje ovih ptica su imale tendenciju da budu mnogo sličnije jedna drugoj i mnogo manje raznovrsne od lobanje lešinara.
Zatim su izvršili analizu da bi videli da li mogu da predvide u kojoj bi kategoriji ishrane neka vrsta mogla da se nalazi na osnovu samo oblika lobanje, isključujući faktore kao što su to koliko su vrste blisko povezane jedna sa drugom. Ovi rezultati su zatim upoređeni sa posmatranim ponašanjem ptica u hranjenju i pokazali su da je analiza imala stopu uspeha od 100% u predviđanju kategorija ishrane ovih različitih lešinara ili da li je lobanja pripadala grabljivici koja nije lešinara.
Analiza je takođe korišćena za određivanje načina ishrane izumrlih ptica, kao što je drevni lešinar po imenu Breagips clarki otkriven u katranskim jamama La Brea u Kaliforniji. Utvrđeno je da se oblik lobanje ove vrste udobno uklapa u kategoriju „gutača“, što sugeriše da bi se izumrla ptica verovatno hranila mekim iznutricama životinja kao što su mamuti i lenjivci.
Istraživači su takođe posmatrali Haastovog orla, izumrlog džinovskog orla sa Novog Zelanda koji je izumro pre oko 600 godina. Iako se ranije smatralo da ova vrsta podseća na lešinara, model je predvideo da je to ptica grabežljivac, a ne lešinar, što je u skladu sa teorijom da su lovile mou koja ne leti.
„Da biste procenili kako bi se ponašale izumrle vrste, mislim da zaista morate dobro razumeti žive životinje“, kaže Endru.
„Lešinari se obično svrstavaju u jednu kategoriju — čistače. Ali dobijamo mnogo bolje rezultate tako što ih podelimo u ove grupe, koje bi mogle da se koriste za predviđanje ponašanja izumrlih životinja.“
„Teško je pripisati bilo šta u pogledu ponašanja izumrlim životinjama, ali mislim da sa dobrim razumevanjem i pokazivanjem da ovo funkcioniše sa živim bićima, onda možemo biti sigurni da će funkcionisati kada se primeni na vrste iz prošlosti.“
