Koliko daleko mikroplastika putuje u atmosferi zavisi od oblika čestica, prema nedavnoj studiji naučnika sa Univerziteta u Beču i Maks Plank instituta za dinamiku i samoorganizaciju u Getingenu. Iako se sferične čestice brzo talože, mikroplastična vlakna mogu putovati čak do stratosfere.
U novom članku objavljenom u časopisu Environmental Science & Technology, istraživači tvrde da su hitno potrebne dalje studije kako bi se istražio mogući uticaj mikroplastike na atmosferu.
Mikroplastične čestice mogu se naći u najudaljenijim krajevima naše planete. Za neka mesta, kao što su arktički glečeri i ledeni pokrivači, atmosferski transport je jedini zamisliv put. Međutim, zbunjujuće je kako su neke prilično velike i uglavnom mikroplastike nalik vlaknima pronašle put do takvih mesta, iako atmosferski transportni modeli predviđaju da tako velike čestice ispadaju iz atmosfere blizu svojih izvora.
Studija interdisciplinarne grupe naučnika sa Univerziteta u Beču, Austrija i Maks Plank instituta za dinamiku i samoorganizaciju u Getingenu, Nemačka, pristupila je ovoj zagonetki putem inovativne kombinacije laboratorijskih eksperimenata i simulacija modela. Istraživači su prvo eksperimentalno utvrdili koliko se brzo mikroplastična vlakna talože u atmosferi i otkrili da se vlakna talože znatno sporije od sfera iste mase.
Mohsen Bagheri sa Instituta Maks Plank za dinamiku i samoorganizaciju, koji je nadgledao laboratorijske eksperimente, komentariše: „Iznenađujuće, u literaturi gotovo da nema podataka o dinamici mikroplastičnih vlakana dok se talože u vazduhu. Ovaj nedostatak podataka je uglavnom zbog izazova sprovođenja kontrolisanih i ponovljivih eksperimenata na tako malim česticama u vazduhu. Sa napretkom u 3D štampanju submikronske rezolucije i razvojem nove eksperimentalne postavke koja omogućava praćenje pojedinačnih mikroplastika u vazduhu, uspeli smo da ispunimo ovo znanje praznine i poboljšati postojeće modele u ovoj studiji.“
Istraživači su zatim implementirali model koji opisuje proces taloženja nesferičnih čestica u globalni atmosferski transportni model. Razlike u odnosu na sferne čestice bile su dramatične – vlakna dužine do 1,5 mm mogla su da stignu do najudaljenijih mesta na Zemlji u modelu, dok je model pokazao da su se sfere iste mase slegle mnogo bliže regionima plastičnog izvora.
Daria Tatsii sa Odeljenja za meteorologiju i geofiziku na Univerzitetu u Beču, prvi autor studije, kaže: „Sa novim laboratorijskim eksperimentima i analizom modeliranja, mi svakako smanjujemo nesigurnosti u vezi sa atmosferskim transportom vlakana i konačno možemo objasniti putem modeliranja zašto mikroplastika dospeva u veoma udaljene regione planete. Važan rezultat studije je da je naša analiza primenljiva ne samo na mikroplastiku, već i na sve druge čestice kao što su vulkanski pepeo, mineralna prašina, polen, itd.“
Vlakna mogu imati uticaj čak i na stratosferu
Drugi nalaz je da bi u modelu plastična vlakna mogla dostići mnogo veće visine u atmosferi nego sfere iste mase. Andreas Stohl sa Univerziteta u Beču, koji je inicirao studiju, komentariše: „Ovo bi moglo imati implikacije na procese u oblaku, pa čak i na stratosferski ozon, pošto se čini mogućim da su mikroplastična vlakna u izobilju u gornjoj troposferi i da bi čak mogla doći do stratosfere. Na primer, ne možemo isključiti da je hlor sadržan u ovim česticama štetan za ozonski omotač.
„Međutim, trenutno ne znamo ni koliko se plastike, u kojim veličinama i oblicima, emituje u atmosferu, a takođe ne znamo šta se sa njom dešava u ekstremnim uslovima gornje troposfere i stratosfere. Mi smo nedostaju osnovni podaci. Ali s obzirom na dramatično povećanje globalne proizvodnje plastike, moramo biti oprezni.“
Uprkos svim nesigurnostima, jedna stvar je jasna iz rada: često neobične oblike čestica mikroplastike treba uzeti u obzir kada se istražuje njihov uticaj na životnu sredinu.
