Dvoje dece Gautama Dongrea u Indiji i sin Pascazije Mazeze u Tanzaniji žive sa naslednim poremećajem krvi koji pretvara krvna zrnca u instrumente bola.
Sada kada nove genske terapije obećavaju lek za njihovu bolest srpastih ćelija, Dongre kaže da se „moli da tretman dođe kod nas“.
Ali stručnjaci kažu da je jednokratno lečenje nedostupno u Indiji i Africi – mestima gde je bolest najčešća. Ogromne nejednakosti su odsekle veliki deo sveta od genske terapije uopšte.
Dok je pristup svim vrstama lekova ograničen u zemljama u razvoju, problem je posebno akutan sa ovim terapijama, koje su među najskupljim tretmanima u svetu.
Pored visokih cena, ove terapije su izuzetno složene za pacijente jer zahtevaju duge hospitalizacije, sofisticiranu medicinsku opremu i specijalno obučene lekare i naučnike. Do sada su dve genske terapije za srpaste ćelije bile odobrene samo u bogatijim zemljama: obe u SAD, a jedna u Britaniji i Bahreinu.
„Ogromna, velika većina pacijenata živi u oblasti u kojoj nemaju pristup ovoj vrsti terapije“, rekao je dr Bendžamin Votkins, koji leči srpaste ćelije u Nju Orleansu, a takođe je uključen u pedijatrijski rad na međunarodnom nivou. „Mi kao medicinski profesionalci i kao društvo moramo da razmišljamo o tome.
Pristup genskim terapijama bio je glavni fokus ovogodišnjeg međunarodnog samita o uređivanju ljudskog genoma u Londonu. U naknadnom uvodniku u časopisu Nature navodi se da visoke cene ostavljaju zemlje sa niskim i srednjim prihodima „potpuno na cedilu“ i da bi mogle da zaustave napredak u ovoj oblasti.
Neki naučnici se brinu da novi lekovi neće dostići svoj potencijal, budući tretmani možda nikada neće biti izmišljeni i da će izgledi za uništavanje bolesti poput srpastih ćelija ostati daleki san.
Da bi genska terapija uopšte bila opcija, ljudi u zemljama u razvoju moraju ostati živi dovoljno dugo da bi je dobili. Tamo je verovatnije da će bolest srpastih ćelija onesposobiti ili ubiti nego u bogatim regionima. Kasna dijagnoza je uobičajena i teško je doći do osnovne nege.
Dok je genska terapija „veliki korak napred… ne možemo zaboraviti na te pacijente“, rekao je Votkins iz Dečje bolnice Nju Orleans.
Bolest srpastih ćelija počinje da napada telo pri rođenju, utičući na hemoglobin, protein u crvenim krvnim zrncima koji prenosi kiseonik. Genetska mutacija uzrokuje da ćelije postanu u obliku polumjeseca, što može blokirati protok krvi i uzrokovati probleme kao što su neopisivi bol, oštećenje organa i moždani udar.
Jedini drugi lek je transplantacija koštane srži, koja mora doći od bliskog davaoca i nosi rizik od odbacivanja.
Globalne procene o tome koliko ljudi ima bolest variraju, ali neki istraživači navode broj između 6 i 8 miliona. Češće je u regionima sklonim malariji, jer nošenje srpastih ćelija pomaže u zaštiti od teške malarije. Više od milion ljudi sa srpastim ćelijama živi u Indiji, pokazuju studije, a više od 5 miliona je u podsaharskoj Africi.
Dongre, koji živi u Nagpuru u centralnoj Indiji, video je borbe u svojoj porodici i među ljudima koje je upoznao kao vođa Nacionalne alijanse organizacija srpastih ćelija u Indiji. Već dugi niz godina svest o ovoj bolesti nedostaje, rekao je, čak i među nekim zdravstvenim radnicima.
Dongre se prisetio kako je njegov novorođeni sin Giriš neprestano plakao od bolova u stomaku i nogama. Doktori nisu mogli da shvate šta nije u redu i nisu mu postavili dijagnozu srpastih ćelija 2 1/2 godine. Kada im se rodila ćerka Sumedha, on i njegova žena su je odmah testirali i saznali da i ona ima bolest.
Drugi pacijenti ostaju nedijagnostikovani deceniju ili više. Lalit Pargi, koji živi u Udaipuru na severu Indije, rekao je da mu dijagnoza nije postavljena do 16. godine, uprkos tome što je imao žute oči i kožu koja je znak žutice, uobičajen znak srpastih ćelija. To je značilo detinjstvo ispunjeno neobjašnjivim bolom.
Dostupni tretmani mogu smanjiti napade bola poznate kao „krize“. Dongreova deca, koja sada imaju 19 i 13 godina, uzimaju lek koji se zove hidroksiurea, decenijama star hemo lek koji pomaže u sprečavanju stvaranja crvenih krvnih zrnaca u obliku srpa i kontroli bolesti. Obojica su hospitalizovani zbog epizoda bola, posebno kada su bili mlađi.
Drugi pacijenti u ruralnim područjima umiru u veoma mladoj dobi bez odgovarajućeg lečenja, rekao je Dongre.
U julu, indijski premijer Narendra Modi pokrenuo je „misiju eliminacije“ srpastih ćelija koja kombinuje svest, obrazovanje, skrining, rano otkrivanje i lečenje. Dongre je pohvalio napore, ali je rekao da se zemlja suočava sa ogromnim preprekama da ispuni svoje ciljeve.
Situacija je skoro ista u istočnoafričkoj Tanzaniji, gde se ministarstvo zdravlja udružilo sa kompanijom za lekove Novartis, koja proizvodi lekove srpastih ćelija, kako bi poboljšala pristup dijagnozi i lečenju.
Mazeze je tražila informacije nakon što je njenom sinu Ianu Hareliju dijagnosticirana.
„Guglao sam i guglao i nisam mogao da spavam“, rekao je Mazez, izvršni direktor Tanzanijske organizacije ratnika srpastih ćelija. „Posle toga sam se molio. To su bili Bog i Gugl.“
Njen sin sada ima 10 godina i uzima hidroksiureju i folnu kiselinu zbog anemije. Pomogli su, ali nisu eliminisali epizode bola poput one zbog koje je bio u bolnici na dve nedelje ranije ove godine.
Ipak, Mazeze sebe smatra srećnom što uopšte može da priušti lečenje.
„Imamo ljude u Tanzaniji koji ne mogu ni da upravljaju folnom kiselinom“, rekla je ona. „Folna kiselina za mesec je 1.000 tanzanijskih šilinga—manje od jednog dolara“, dok troškovi iz džepa za hidroksiureu mogu biti više od 35 puta veći.
Takva oštra realnost čini cenu genske terapije nepremostivom preprekom, kažu stručnjaci. Cene za dve terapije srpastim ćelijama u SAD su 3,1 milion dolara i 2,2 miliona dolara, iako cena genske terapije može da varira u zavisnosti od zemlje.
Proces davanja terapija je isto tako velika prepreka.
Pacijenti moraju da odu u bolnicu, gde se matične ćelije uklanjaju iz njihove krvi u procesu koji zahteva specijalizovanu opremu. Jedan tretman, koji su napravili Vertek Pharmaceuticals i CRISPR Therapeutics, uključuje slanje ćelija u laboratoriju što je brže moguće kako bi se održale sveže i korišćenje alata za uređivanje gena koji se zove CRISPR za uklanjanje gena. Ćelije se moraju poslati nazad u tečnom azotu kako bi ostale zamrznute dok ne budu spremne za upotrebu.
Druga terapija, koju je napravio Bluebird Bio, ne koristi CRISPR, ali uključuje isti proces za pacijente. U oba slučaja moraju da se podvrgnu hemoterapiji pre nego što povrate svoje izmenjene ćelije do IV i provedu nedelje u bolnici. Proces može da se protegne mesecima.
„Infrastruktura ne postoji da bi to omogućila u mnogim delovima sveta“, rekao je dr David Altshuler, glavni naučni službenik u Vertek-u. „Postoji velika nezadovoljena potreba, ali postoje i značajni izazovi.“
Ne samo da mnogim medicinskim centrima nedostaju stvari poput specijalizovane opreme, već su i sami zdravstveni sistemi relativno skeletni. Na primer, podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju da Indija i Tanzanija imaju manje od četvrtine bolničkih kreveta po glavi stanovnika koje imaju SAD.
Naučnici kažu da je jedno od mogućih rešenja — iako ne odmah rešenje — da se razviju verzije novih terapija koje se lakše primenjuju. Altshuler je rekao da Verteks pokušava da pronađe načine da pruži iste prednosti bez potrebe za hemoterapijom, što dolazi sa ozbiljnim rizicima kao što je neplodnost. Njegov tim radi na pravljenju pilule koja ne bi uređivala gene, ali bi imala isti cilj: pomoći telu da proizvede fetalni oblik hemoglobina jer je odrasla forma defektna kod ljudi sa srpastim ćelijama.
Drugi naučnici takođe rade na jednostavnijim potencijalnim lekovima, uključujući dr Stjuarta Orkina, jednog od naučnika čiji je rad doveo do razvoja Vertek terapije.
Orkin je rekao da nije siguran da li će tretmani sledeće generacije, poput tableta, nužno biti pristupačni.
„Neko će hteti da dobije nadoknadu za razvoj te pilule“, iako bi fondacije mogle da pomognu da se ona prenese u svet u razvoju, rekao je profesor pedijatrije sa Harvardske medicinske škole, koga plaća Medicinski institut Hauard Hjuz, koji takođe podržava The Associated Odeljenje za zdravstvo i nauku za štampu. Stručnjaci kažu da će vlade verovatno takođe biti instrumentalne u dobijanju lekova za pacijente.
Dongre je rekao da se nada da će genska terapija za srpaste ćelije na kraju stići do Indije. Ako jeste, voleo bi da njegova deca budu među prvima koji će to dobiti. Mazeze je rekla da će možda sačekati da vidi kako će drugi pacijenti proći, ali da će to razmotriti i za svog sina.
Obojica su se složili da pacijenti u svim zemljama – bogatim ili siromašnim – treba da imaju opciju.
„Svi smo mi deo jedne planete“, rekao je Dongre.
