Nova studija pokazuje važnu ulogu zajedničke grupe morskog kalcificirajućeg fitoplanktona (kokolitofora) u regulaciji koncentracije ugljen-dioksida (CO 2 ) u atmosferi.
Okean je uklonio otprilike trećinu CO 2 koji su ljudi oslobodili od industrijske revolucije. To je jedan od najvećih ponora antropogenog CO 2 i najveći rezervoar ugljenika koji se lako razmenjuje sa atmosferom na našoj planeti. Razumevanje procesa koji kontrolišu razmenu ugljenika između okeana i atmosfere ključno je za projektovanje budućih efekata ugljen-dioksida na klimatske promene, zakiseljavanje okeana, morske organizme i društvo.
Istraživanje koje je vodio Institut za nauku o životnoj sredini i tehnologiju Univerziteta u Barseloni (ICTA-UAB) u saradnji sa međunarodnim naučnim timom otkrilo je da je razmena ugljenika između atmosfere i okeana veoma modulisana jedinstvenom grupom planktona koji fotosintezuje tzv. kokolitofore.
Ovi uobičajeni mikroskopski organizmi koji žive u suncem obasjanom sloju svetskih okeana formiraju složene ploče mineralnog kalcijum karbonata koji sadrži ugljenik. Ovi slojevi su vidljivi, na primer, na mestima kao što su Bele litice Dovera.
U studiji objavljenoj danas u časopisu Nature Communications, tim koji je zajedno sa ICREA istraživačkim profesorom dr Patrizia Ziveri iz ICTA-UAB otkrio da kokolitofori dominiraju proizvodnjom CaCO3.
Kokolitofori su sitne alge koje imaju manje od stotog dela milimetra i čine osnovu vodene mreže hrane i doprinose regulaciji nivoa CO 2 u atmosferi putem kalcifikacije i fotosinteze.
Studija pokazuje da kokolitofori čine 90% ukupne proizvodnje CaCO 3 u površinskom okeanu, što ukazuje da oni igraju ključnu ulogu u kontroli hemije okeana i CO 2. Ovo istraživanje naglašava da druge dve glavne planktonske kalcificirajuće grupe, zooplankton (pteropodi) i foraminifere, igraju sekundarnu ulogu u kontekstu atmosferske modulacije CO 2.
Studija je takođe otkrila da umesto da potone u duboki okean, veliki deo ovog CaCO 3 se rastvara blizu površine gde se ugljenik lakše razmenjuje sa atmosferom i gde sunčeva svetlost prodire u površinu (fotička zona).
„Ovo ekstenzivno plitko rastvaranje objašnjava očiglednu nesklad između prethodnih procena proizvodnje CaCO 3 izvedenih iz satelitskih posmatranja/biogeohemijskog modeliranja u odnosu na procene čestica potonuća iz plitkih zamki sedimenta“, objašnjava Ziveri, koji pojašnjava da nalaz sugeriše da procesi vode plitko otapanje CaCO 3 su ključni za razumevanje uloge planktonskih kalcifikatora u regulisanju atmosferskog CO 2. Ovo je važno jer će veće rastvaranje povećati sposobnost vode da zadrži CO 2.
Dr Vilijam Grej, naučnik u Laboratoire des Sciences du Climat et de l’Environnement, koji je zajedno vodio studiju, objašnjava: „Rastvaranje toliko CaCO3 blizu površine okeana pokazuje razmenu ugljenika između okeana i atmosfera je mnogo komplikovanija nego što smo prvo mislili. Dok bolje ne razumemo procese koji vode ovo plitko rastvaranje, biće teško predvideti kako će okean unositi ugljenik u budućnosti.“
Studija, u kojoj su učestvovali i istraživači ICTA-UAB Michael Grelaud, Sven Pallacks i Griselda Anglada-Ortiz, koristila je podatke dobijene tokom ekspedicije na severni Pacifik 2017. od Havaja do Aljaske i proizvedena je u saradnji sa međunarodnim naučnim timom sa institucijama iz pet zemalja.
