Istraživači sa Univerziteta Kornel pružili su jednostavno i sveobuhvatno – iako manje dramatično – objašnjenje za sjajne radarske refleksije koje su u početku tumačene kao tečna voda ispod ledene kape na južnom polu Marsa.
Njihove simulacije pokazuju da male varijacije u slojevima vodenog leda – suviše suptilne da bi ih radarski instrumenti koji prodiru u zemlju mogli da ih razreše – mogu izazvati konstruktivne smetnje između radarskih talasa. Takva interferencija može proizvesti refleksije čiji se intenzitet i varijabilnost podudaraju sa dosadašnjim zapažanjima – ne samo u oblasti za koju se smatra da je tečna voda, već i širom takozvanih južno polarnih slojevitih naslaga.
„Ne mogu da kažem da je nemoguće da dole ima tečne vode, ali pokazujemo da postoje mnogo jednostavniji načini da se dobije isto posmatranje bez potrebe da se proteže tako daleko, koristeći mehanizme i materijale za koje već znamo da tamo postoje“, rekao je Daniel Lalich, naučni saradnik u Kornel centru za astrofiziku i planetarne nauke. „Samo slučajno, možete stvoriti isti posmatrani signal na radaru.“
Lalich je prvi autor knjige „Male varijacije u sastavu leda i debljini sloja objašnjavaju svetle refleksije ispod Marsovske polarne kape bez tečne vode“, objavljene 7. juna u časopisu Napredak nauke.
Istraživači robota pružili su opsežne dokaze da je voda tekla na površini drevnog Marsa, uključujući i bivšu deltu reke koju sada istražuje NASA-in rover Perseverance. Oslanjajući se na radarski instrument koji može da sondira ispod površine kako bi otkrio vodeni led i potencijalno skrivene vodonosne slojeve, članovi naučnog tima Mars Ekpress orbitera pod vođstvom Evropske svemirske agencije su 2018. objavili da su otkrili jezero zakopano ispod južne polarne kape.
Implikacije su bile ogromne: tamo gde je voda u tečnom stanju, mogao bi postojati život mikroba.
Ali dok bi iste sjajne radarske refleksije verovatno ukazivale na subglacijalno jezero na Zemlji, rekao je Lalič, uslovi temperature i pritiska na Marsu su veoma različiti.
Koristeći jednostavnije modele, Lalich je ranije pokazao da se svetli radarski signali mogu stvoriti u odsustvu tečne vode, ali je rekao da su pretpostavke o slojevima zamrznutog ugljen-dioksida ispod ledene kape verovatno netačne.
Novo istraživanje govori potpuniju priču, rekao je on, zatvarajući praznine u hipotezi radarskih smetnji sa realističnijim modeliranjem. Hiljade nasumično generisanih scenarija slojeva zasnovane su samo na uslovima za koje se zna da postoje na polovima Marsa, i menjali su sastav i razmak slojeva leda na načine koji bi se očekivali na desetinama ili stotinama milja.
Ta mala podešavanja ponekad su proizvela svetle podzemne signale u skladu sa zapažanjima na svakoj od tri frekvencije koje koristi radarski instrument MARSIS orbitera Mars Ekspres, u partnerstvu između NASA-e i Italijanske svemirske agencije. Verovatno iz jednostavnog razloga, Lalich tvrdi: Radarski talasi koji se odbijaju od slojeva raspoređenih suviše blizu da bi instrument mogao da ih razreši mogu se kombinovati, pojačavajući njihove vrhove i padove.
„Ovo je prvi put da imamo hipotezu koja objašnjava celokupnu populaciju posmatranja ispod ledene kape, bez potrebe da uvodimo bilo šta jedinstveno ili čudno“, rekao je Lalich. „Ovaj rezultat gde dobijamo svetle refleksije rasute svuda je upravo ono što biste očekivali od smetnji tankog sloja u radaru.“
Iako ne isključuje potencijal za neko buduće otkrivanje pomoću sposobnijih instrumenata, Lalič je rekao da sumnja da se priča o tečnoj vodi i potencijalnom životu na crvenoj planeti davno završila.
„Ideja da bi bilo tečne vode čak i donekle blizu površine bila bi zaista uzbudljiva“, rekao je Lalich. „Jednostavno mislim da ga nema.“
