Mediji širom sveta suočavaju se sa sve većim pritiskom autokrata da blagonaklono izveštavaju o svojim liderima i partijskoj politici, pa su politikolozi pokrenuli novi računarski metod koji može da otkrije takvu medijsku cenzuru od strane država dok se ona dešava. Ovaj metod pruža dragocene uvide za saopštavanje javnosti o medijskim zarobljenostima vođenim režimom. Sada je to detaljno opisano u članku objavljenom u časopisu Demokratizacija.
Jedan od prvih koraka budućih autokrata je kontrola medija, kao što se vidi u nedavnim slučajevima u Rusiji, Mađarskoj i Turskoj. Većina autokratskih režima danas vrši kontrolu ne tako što monopolizira medijsku produkciju, već koristeći pravne, ekonomske i fizičke mjere kako bi uticali na uređivačke izbore javnih i privatnih medija u svoju korist. Sve da bi sebe i svoju partijsku politiku prikazali na naklonost javnosti. Istaknuti primeri takvih mera su labavo definisani zakoni, poput zakona o borbi protiv terorizma i lažnih vesti, koji se koriste da ućutkaju glasove opozicije.
Do sada su korišćena stručna istraživanja da bi se otkrili slučajevi ovakvog medijskog zauzimanja od strane država. Iako su ova istraživanja vredna, autori tvrde da su neadekvatna. Njihova nova računarska metoda ima preciznost da otkrije uticaj medijskog zahvata na uređivačke odluke, proceni neposredne uticaje novih zakona o cenzuri i napravi razliku između različitih medija.
Veoma jednostavno objašnjeno, računska metoda upoređuje medijsku agendu i ton nezavisnih medija u odnosu na režimske kuće kroz vreme. „Agenda i ton su dve ključne komponente na koje autokrate imaju za cilj da utiču da se ističu teme koje su povoljne za njihov legitimitet i da se nametne pozitivan ton kada se pominje režim, posebno njegov lider“, objašnjavaju autori.
Ovim poređenjem gubici uređivačke nezavisnosti na nivou pojedinih medija iznose se na površinu na mesečnom ili čak nedeljnom nivou. „Ovo uzima u obzir da proces zarobljavanja medija često ne napreduje ujednačeno širom medijskog pejzaža. Dok neke kuće ostaju nezavisne od režima, druge, poput onih u vlasništvu države, vladajuće stranke, porodice ili saveznika lidera , već su u potpunosti zarobljeni.“
Da bi proverili validnost ovog metoda, autori su ga primenili na slučaj Nikaragve, gde je režim poslednjih godina intenzivno obračunao sa medijskim sektorom. „Zemlja je stvorena za idealnog kandidata, jer je u poslednjoj deceniji doživela naglo pogoršanje slobode medija, a napadi režima na opozicione medije su dobro dokumentovani“, navode autori.
Njihov metod se pokazao sposobnim da pokaže kako su medijske kuće drugačije reagovale na pritisak režima. „Otkrili smo jasne razlike u agendi i tonu između medija u vlasništvu režima i opozicionih medija. I tokom i nakon režimskog razbijanja medija, nezavisni mediji su prešli sa kritičnijeg stava na približavanje režimskih preferencija u tonu i dnevnom redu.“
Prema autorima, buduća istraživanja trebalo bi da procene validnost njihovog metoda u različitim medijskim sistemima i fazama autokratizacije ili demokratizacije. „Ali metodologija bi potencijalno mogla da revolucioniše buduće proučavanje medijskog hvatanja“, zaključuju oni.
„Pruža dragocene uvide kako za istraživače, tako i za saopštavanje javnosti hvatanja medija vođenih režimom. Ima potencijal da otkrije razlike u otpornosti medija na represivne zakone i omogućava pravovremenu procenu uticaja naizgled bezazlenih lažnih vesti ili zakoni o kleveti“.
