Godine 1935., austrijski fizičar Ervin Šredinger opisao je misaoni eksperiment koji je uvećao očigledan problem u srcu kvantne mehanike.
Do danas, problem ostaje, sažet u Schrodingerovom naizgled smešnom predstavom o mački koja postoji u neodlučnom stanju života i smrti.
Teoretski fizičari sa Autonomnog univerziteta u Barseloni u Španiji misle da bi konačno mogli da imaju objašnjenje zašto bi se Šredingerova mačka uvek pojavljivala u jednom stanju kada se posmatra.
Njihov predlog uglavnom počiva na pretpostavci da svaka mogućnost kvantnog sistema čini sam univerzum, koncept poznat kao teorija mnogih svetova.
Iz ovoga, Filip Strazberg, Tereza E. Rajnhard i Džozef Šindler koriste prve principe da pokažu kako upletenost čestica u postojeći pejzaž izvlači Šredingerovu mačku iz sopstvene jednačine, odlučno mrtvu ili živu, ali nikada između.
Neke od najranijih debata u kvantnoj fizici bile su oko načina tumačenja neizvesnosti. Po rečima Alberta Ajnštajna, Bog „ne igra kockice“.
Dok su kombinacije stanja čestica prinuđene na niz mogućih sudbina na papiru, one postoje kao fizički apsoluti čak i kada niko ne gleda… zar ne?
Ne.
Vek kasnije, Ajnštajnovo metaforičko božanstvo još uvek valja kosti u kosmičkoj igri sranja, a fizičari još uvek raspravljaju šta to uopšte znači izvan apstraktnih proračuna.
Jedan pokušaj da se shvati ova razlika u realnostima jeste da se zamišljaju sve mogućnosti stanja čestice kao jednako validne, od kojih svako predstavlja svoj privatni univerzum. Od ovih mnogih svetova, samo jedan je utkan u naš kada naiđe na našu sopstvenu ogromnu mrežu utvrđenih mogućnosti, zarađujući pravo da se smatra „stvarnim“.
U numeričkoj demonstraciji tima, sama skala interakcija se brzo gradi na način koji potiskuje mogućnosti sve dok ne ostanu pojedinačna stanja.
Drugim rečima, imajući u vidu složenost Univerzuma koji okružuje Šredingerovu mačku, onaj koji uključuje kutiju, posmatrače, zgradu u kojoj se nalaze i daleko dalje, brzo rastuće interakcije između okruženja i živog i mrtvog stanja tokom vremena znače dva neće se pojaviti kao mešavina.
U stvari, ovo spajanje svetova se dešava na tako malom nivou, tako brzo, relativno malo čestica može brzo da ispegla nejasnoće neodlučnog stanja, čineći da kvantna izmaglica gotovo nestane na najmanjoj skali.
„Pošto predmeti svakodnevnog života sadrže ogroman broj čestica, to objašnjava zašto multiverzum nije direktno primetan za nas“, piše tim u svom radu.
Problem rešen, zar ne? Da i ne. Dok nam hipoteza pomaže da vizualizujemo izbor jednog stanja iz lutrije bezbrojnih mogućnosti, objašnjenje se i dalje oslanja na pretpostavku da se svi univerzumi ponašaju na ovaj način. Ti univerzumi takođe ne uzimaju u obzir složenost opšte teorije relativnosti.
Još se može zamisliti da bi prava kombinacija zapetljanih stanja mogla iskašljati mešavinu žive mačke i mrtve mačke, ili barem nije isključeno. Takođe ostaje pitanje koliko daleko kvantna slučajnost može uticati na makroskopsku stvarnost poput naše.
Bez obzira na to, nije prvi put da teoretski fizičari sugerišu potrebu da se uključe slike većih razmera postojećih stanja kako bi se shvatilo zašto se neodlučno kvantno zamućenje iznenada slegne na jedno merenje.
Šredingerova mačka će još neko vreme ostati enigma u fizici, vrteći se u grobu kao savršena metafora za oblast fizike koja ostaje bogata mogućnostima.
