Iako kosti imaju sposobnost da se regenerišu i poprave, one uglavnom nisu u stanju da to učine kada je povreda veća od malog preloma ili strugotine. U studiji koja je upravo objavljena u Inflammation and Regeneration, japanski istraživači su razvili tehniku za poboljšanje regeneracije kostiju na velikim površinama kod pacova – i njihovi nalazi se mogu dobro prevesti u klinička okruženja.
Kao što većina nas zna iz iskustva, kosti se mogu popraviti nakon manjeg preloma ili preloma, ostavljajući nas kao nove. Nažalost, nakon veće povrede – ili ako je potrebno ukloniti mnogo kostiju zbog nečeg poput tumora – kosti često ne zarastaju dobro. Iako postoji mnogo različitih načina da se poboljša popravka kostiju na većim površinama na životinjskim modelima, vrlo malo tehnika se dobro prenosi u klinici.
Istraživački tim sa Medicinskog i stomatološkog univerziteta u Tokiju (TMDU) odlučio je da se uhvati u koštac sa ovim izazovom koristeći faktor rasta vaskularnog endotela (VEGF), koji poboljšava regeneraciju krvotoka i transkripcioni faktor 2 (Runk2), koji je važan za regeneraciju kostiju.
„Već smo koristili ova dva faktora da poboljšamo regeneraciju kostiju kod miševa u prethodnoj studiji“, objašnjava stariji autor studije Keiji Itaka. „Ali mi smo ubrizgali DNK, koja se može umetnuti u genetske informacije tela, umesto RNK, koja ne može; to je značilo da naši nalazi nisu imali mali klinički značaj zbog rizika koji su uključeni.“
U svojoj novoj studiji, istraživači su koristili mesindžer RNK koja kodira VEGF i Runk2. Prvo su pokazali da je kombinacija ove dve RNK dovela do boljeg regenerativnog odgovora u ćelijama kostiju nego svaka RNK sama. Zatim su ubrizgali kombinaciju RNK pacovima sa velikim lezijama vilice. Posle tri nedeljne injekcije, vilice ovih miševa su skoro potpuno zarasle, za razliku od kontrolnih miševa. Važno je da njihova tehnika može imati slične rezultate u kliničkom okruženju i verovatno će biti bezbedna za upotrebu kod ljudi.
„Naša tehnika je posebno obećavajuća za kliničku upotrebu zbog premaza koji smo koristili za VEGF i Runk2 RNK“, objašnjava Maorui Zhang, glavni autor studije. „Mnoge prethodne studije su koristile lipidne nanočestice, ali ovaj premaz dovodi do upale, ograničavajući njegovu kliničku upotrebu. Koristili smo premaz koji smo prethodno razvili, poznat kao polipleks nanomicele, što dovodi do vrlo malog zapaljenja.“
S obzirom na to da velike povrede kostiju mogu biti teško popravljive na klinici, nalazi ove studije donose novu nadu pacijentima. Upotreba kombinacija RNK obložene u polipleks nanomicelama je potencijalno efikasna tehnika niskog rizika za poboljšanje popravke kostiju kod ljudi i ima mnogo obećavajućih kliničkih primena.