Nova studija poziva na značajnu reviziju načina na koji se u školama pristupa obrazovanju o ljudskoj smrti, zalažući se za njegovo uključivanje kao vitalnu komponentu nastavnog plana i programa.
Studija manjeg obima koju je sproveo Univerzitet u Portsmutu naglašava hitnu potrebu za boljom obukom i resursima za podršku nastavnicima u efikasnom rešavanju potreba studenata koji su iskusili žaljenje nekoga ko im je blizak.
Istraživanje naglašava dubok uticaj žalosti na mlade pojedince i važnost proaktivnih mera u rešavanju ovog problema. Prema podacima iz Child Bereavement UK (2019), 90 procenata nastavnika navodi nedostatak obuke za podršku ožalošćenoj deci, uprkos tome što 86 procenata priznaje neophodnost rešavanja ožalošćene dece u školskoj zajednici.
„Nastavnicima često nedostaje vremena ili se osećaju nesposobnima da odgovore na složene potrebe učenika koji se suočavaju sa gubitkom voljene osobe. Realnost je da će u proseku biti dvoje dece u svakom odeljenju koja se suočavaju sa ovakvim ožalošćenjem. „Pružajući okruženje podrške, veća je verovatnoća da će se deca osećati bezbedno i napredovati emocionalno i akademski“, kaže dr Sukhbinder Hamilton, vodeći istraživač sa Univerziteta u Portsmutu
Objavljen u časopisu Um, mozak i obrazovanje, ovaj rad poziva na integraciju obrazovanja o smrti u školski program, predstavljajući ga kao proaktivan pristup suočavanju sa ožalošćenjem.
Dr Hamilton dodaje: „Uključujući obrazovanje o smrti u nastavni plan i program, možemo osnažiti školske zajednice da se proaktivno bave problemom žalosti, a ne da reaguju na njega. Iz razgovora sa mladima znamo da bi to bilo bolje za njih, kao i za nastavnike. “
Studija dalje naglašava štetan uticaj žalosti na mlade pojedince, što često dovodi do gubitka samosvesti i neizvesnosti o njihovoj budućnosti. Uz trenutna opterećenja sistema zdravstvene zaštite, pristup blagovremenom savetovanju za ožalošćenu decu predstavlja dodatne izazove.
Da bi se pozabavili ovim pitanjima, istraživači su sproveli fokus grupe koje su uključivale mlade ljude koji su iskusili tugu, nakon čega je usledila konferencija za decu i njihove staratelje. Ova platforma je omogućila deci da izraze svoje emocije, podele iskustva i zamišljaju budućnost punu nade.
Ključni nalazi studije naglašavaju važnost obezbeđivanja sigurnih prostora za decu da artikulišu svoja osećanja i podele svoje priče. Takođe je naglašen značaj opremanja prosvetnih radnika neophodnim alatima i obukom za efikasnu podršku ožalošćenoj deci.
Dr Hamilton objašnjava neke od rezultata: „Deca su izjavila da su odrasli često govorili: „Osećaćeš se tužno“ ili „Moraš da budeš hrabar za svoju mamu“. Ovo nije od pomoći; realnost tuge je da nije konstantan, i dolazi i odlazi. Za decu je čak promenljiviji nego kod odraslih.“
„Na površini, deca mogu da izgledaju dobro, ali kada odrasli pokušaju da od njih polažu očekivanja, to stvara konfuziju i emocionalna previranja. Ono što bi trebalo da radimo je da kažemo stvari poput—„u redu je osećati se kako se osećaš“. Na ovaj način, odrasla osoba daje detetu kontrolu i prostor da se nosi sa svojom tugom.“
Dr Hamilton preporučuje potrebu za stalnim profesionalnim usavršavanjem nastavnika, posebno onih u ranim fazama njihove karijere. Pružajući edukatorima alate i jezik za podršku ožalošćenoj deci, cilj je da se podstakne podsticajno okruženje za učenje u kojem sva deca mogu da napreduju.
