Anemija je pogodila skoro 2 milijarde ljudi 2021. godine, pogađajući žene u većoj meri nego muškarce. U novoj studiji koja pokriva tri decenije globalnih podataka o anemiji (1990–2021), pojavljuje se složena slika o tome kako nekoliko ključnih faktora utiče na razlike u pričama o uspehu među muškarcima, ženama i decom.
Objavljenu u The Lancet Hematologi, studiju su sproveli Institut za zdravstvene metrike i evaluaciju (IHME), sa sedištem u Sijetlu, i njegovi saradnici za globalno opterećenje anemije.
„Iz ove 30-godišnje studije znamo da se globalna slika oko anemije poboljšala, ali i dalje postoje velike razlike kada suzite fokus na geografiju, pol i godine“, kaže dr Nik Kasebaum, stariji autor studije, šef tima IHME za neonatalno zdravlje i zdravlje dece i profesor anesteziologije na Univerzitetu u Vašingtonu.
„Modelirali smo 37 osnovnih uzroka anemije. Veoma je važno da kliničari leče ove uzroke paralelno sa samom anemijom. Nadamo se da će koristiti ove podatke da osmisle sveobuhvatnije intervencije i planove lečenja, posebno za najugroženije – žene u reproduktivnom dobu. , deca i starci“.
Globalno, 2021. godine, 31,2% žena je imalo anemiju u poređenju sa 17,5% muškaraca. Polna razlika je bila izraženija u reproduktivnim godinama, starosti 15–49 godina. U ovoj starosnoj grupi, prevalencija anemije kod žena bila je 33,7% u odnosu na 11,3% kod muškaraca.
„Tokom godina, bilo je dosta pažnje na smanjenje anemije na globalnom nivou, ali kao grupa, žene i deca su pokazali najmanji napredak“, kaže Vil Gardner, istraživač na IHME-u i glavni autor rada.
„Ovo je nijansirana situacija koja se vrti oko pristupa ishrani, socioekonomskog statusa, nezadovoljene potrebe za kontracepcijom i sposobnosti da se identifikuju i leče osnovni uzroci anemije. Naši podaci pokazuju kako je jedna grupa — odrasli muškarci — prošla mnogo bolje od dve druge grupe, žene (15–49 godina) i deca mlađa od pet godina. Ovo govori o potrebi za prelaskom na multisektorske pristupe i poboljšanu kulturnu svest kako bi se osiguralo da žene i deca ne budu ostavljeni.“
Vodeći uzrok anemije u 2021. godini bio je nedostatak gvožđa u ishrani, koji je činio 66,2% ukupnih slučajeva anemije, sa 825 miliona žena i 444 miliona muškaraca širom sveta. Neadekvatan unos gvožđa je možda bio jedini najčešći uzrok anemije, ali mnoga druga stanja su glavni pokretači anemije.
Studija je otkrila da su ginekološki poremećaji i krvarenje kod majke značajno doprineli opterećenju anemijom kod žena u reproduktivnom dobu. Za decu mlađu od pet godina, glavni uzrok anemije bio je nedostatak gvožđa u ishrani, ali hemoglobinopatije, druge zarazne bolesti, HIV/AIDS i malarija su takođe bili važan doprinos na geografskim lokacijama gde ove bolesti preovlađuju.
„Anemija se odvija različito u zavisnosti od grupe koja se bori sa ovim stanjem. Za decu, anemija može da utiče na razvoj mozga i kogniciju, tako da su rano lečenje i upravljanje ključnim. To može značiti pristup visokokvalitetnoj hrani bogatoj hranljivim materijama i/ili primanje lečenje parazitskih infekcija i malarije“, kaže dr Theresa McHugh, naučni pisac na IHME-u koji se fokusira na zdravlje novorođenčadi i dece.
„Za mnoge mlade žene i devojke postoji jaz u obrazovanju o gubitku krvi tokom menstruacije, neadekvatnim opcijama za efikasno rešavanje menstrualnih problema kod onih koje ih imaju, i nedovoljno znanja o tome kako da upravljaju i/ili preokrenu anemiju kada se ona pojavi. Znamo anemija može uticati na mentalno zdravlje jer povezana slabost i umor mogu ometati željene aktivnosti.“
Prethodne studije su pokazale da je anemija povezana sa povećanom stopom anksioznosti i depresije i većim stopama prevremenog porođaja, postporođajnog krvarenja, malom porođajnom težinom, kratkom gestacijom, mrtvorođenošću i infekcijama i kod deteta i kod majke.
Istraživanje pokazuje da se podsaharska Afrika i južna Azija trenutno suočavaju s najvećim teretom. U 2021., zapadna subsaharska Afrika (47,4%), južna Azija (35,7%) i centralna podsaharska Afrika (35,7%) imale su najveću prevalenciju anemije. Regioni sa najnižom anemijom su Australazija (5,7%), Zapadna Evropa (6%) i Severna Amerika (6,8%).
Zemlje sa najvećom anemijom: Mali, Zambija, Togo (svaka je imala >50% tereta anemije). Zemlje sa najnižom anemijom: Island, Norveška, Monako (svaka je imala <5% opterećenje anemijom)
Regionalne varijacije u distribuciji bolesti takođe su se odrazile na opterećenje anemijom specifično za uzrok. Na primer, HIV/AIDS je bio drugi najveći faktor koji doprinosi anemiji u južnoj podsaharskoj Africi. Anemija zbog malarije bila je najistaknutija u regionima centralne, istočne i zapadne podsaharske Afrike.
