Od užarenih toplotnih talasa do bujičnih pljuskova i razornih oluja, katastrofalni efekti globalnog zagrevanja šire se širom sveta. Uzimajući u obzir predviđeni ishod sagorevanja fosilnih goriva, naš najbolji i jedini plan da ograničimo zagrevanje je da smanjimo emisije CO 2 iz ljudskih aktivnosti na „neto nulu“ – gde je količina CO 2 koju emitujemo u atmosferu jednaka količini koju uklanjamo iz njega. Da bi se održala granica od 1,5°C iz Pariskog sporazuma iz 2015. godine, to se mora dogoditi što je pre moguće.
Iako je trenutna najbolja procena naučne zajednice na osnovu modela da će se globalno zagrevanje zaustaviti na neto nuli, članak objavljen u Frontiers in Science podiže crvenu zastavu.
„Ove procene dolaze sa značajnom neizvesnošću, što znači da postoji zanemarljiva šansa da će se globalno zagrevanje nastaviti nakon neto nule i intenzivirati opasne klimatske promene“, rekao je profesor Džoeri Rogelj sa Imperijal koledža u Londonu i jedan od međunarodnog tima autora. „Svetski planovi smanjenja emisija zanemaruju ovaj važan rizik, koji bi trebalo hitno da se reši na COP28.
Članak predstavlja prvu sveobuhvatnu analizu mnogih faktora koji kontrolišu globalne temperature i pruža okvir za poboljšanje predviđanja zagrevanja. „Naša analiza identifikuje poluge globalnog zagrevanja nakon neto nule i objašnjava zašto su trenutne procene toliko neizvesne“, rekla je glavni autor Sofija Palaco Korner, takođe sa Imperijal koledža u Londonu.
„Potencijal budućih klimatskih rizika u neto nultom svetu čini potrebu da se ograniči naš početni poremećaj na planeti još imperativnijim“, dodala je ona. „Ključno za politiku, svet koji očekuje da se zagrevanje nastavi nakon neto nule imaće još manji budžet za ugljenik da zadrži ukupno zagrevanje ispod 1,5°C.
Profesor Majkl Man sa Univerziteta u Pensilvaniji rekao je da, uprkos alarmantnoj poruci o izgledima za nastavak globalnog zagrevanja, ova studija pruža nadu. „To nas podseća da prepreke klimatskim akcijama nisu ni fizičke ni tehnološke. U ovom trenutku one ostaju političke. A istorija nas uči da se političke prepreke mogu prevazići“, napisao je on u uvodniku uz članak, takođe objavljenom u Frontiers u Nauka .
Globalne temperature su regulisane višestrukim prirodnim procesima i povratnim informacijama u okeanima, kopnu i atmosferi. Emisije CO 2 uticale su na mnoge od njih, izazivajući dugoročne promene koje bi mogle da traju vekovima nakon dostizanja neto nule.
„Otapanje leda u polarnim regionima je jedan od primera“, objasnio je profesor Martin Sigert sa Univerziteta Ekseter, još jedan od autora studije. „Kao što smo primetili u Arktičkom okeanu, a nedavno i na Antarktiku, tanak sloj plutajućeg leda pomaže u smanjenju globalnih temperatura reflektujući sunčevu energiju nazad u svemir. Međutim, kada se ovaj led otopi, ovaj odraz se zamenjuje apsorpcijom sunčeve energije , što podiže temperature još više.“
Čak i trenutni klimatski modeli pokazuju da bi ovi procesi mogli da izazovu značajno zagrevanje posle neto nule — sa procenjenom šansom 1 od 6 da bi ovo zagrevanje moglo da premaši 15% ukupnog globalnog zagrevanja. To znači da ako su globalne temperature porasle za 2°C u tački kada dostignemo neto nulu, konačna promena temperature bi mogla biti iznad 2,3°C.
„Zagrevanje ove veličine bi pogoršalo velike klimatske rizike za zajednice širom sveta, a posebno u najugroženijim regionima“, rekao je Zigert.
Uprkos stalnom napretku u ovoj oblasti, istraživanje čitavog spektra rizika od klimatskih promena predstavlja izazov. Modeli su već veoma skupi za pokretanje i svaki dodatni proces dodatno povećava računarsko opterećenje.
„Potreban nam je zajednički napor između različitih stručnjaka za klimu kako bismo razvili skup naučnih alata koji nam omogućavaju da dublje istražimo i razumemo nivo globalnog zagrevanja koji možemo da očekujemo. Naša studija čini prvi korak mapiranjem svih procesa koji utiču na globalne temperature i procenjujući njihov uticaj kroz milenijume“, rekao je Rogelj.
Međunarodni tim – koji dodatno uključuje istraživače iz Nacionalne laboratorije Lorens Berkli, Univerziteta u Melburnu i Instituta Maks Plank – identifikovao je 26 različitih procesa, od kojih bi više od polovine moglo izazvati značajno zagrevanje.
Jedan primer je smanjenje unošenja ugljenika u zemlji. Biljke su važni ublažavači globalnih temperatura jer koriste CO 2 tokom fotosinteze. Ali drugi klimatski procesi, kao što su promena obrazaca padavina, suše i toplotni talasi, mogu smanjiti efikasnost ovog „ponora ugljenika“.
„Usudili smo se na ekspertizu u nauci o klimi da bismo napravili katalog procesa koji bi mogli uticati na globalne temperature u neto nultom svetu, ali moramo bolje da razumemo njihov potencijalni uticaj. Predlažemo skup ključnih istraživačkih aktivnosti kako bismo smanjili ovu neizvesnost i poboljšali predviđanja zagrevanja što je brže moguće“, rekao je Palaco Corner.
Moramo da dostignemo neto nultu CO 2 što je pre moguće
Poruka ove studije je da je budućnost neizvesnija nego što mislimo, i zato moramo da prilagodimo naše politike ublažavanja klimatskih uticaja kako bismo sprečili dalje zagrevanje nakon neto nule.
„Radimo na izgradnji boljih modela, ali ne bi trebalo da čekamo da budu savršeni pre nego što reagujemo. Moramo preduzeti pristup predostrožnosti i drastično smanjiti emisije sada sa ciljem da što pre postignemo neto nultu emisiju CO 2 i sprečimo klimatske štete. buduće generacije“, upozorio je Rogelj.
„Čak i ako se globalno zagrevanje zaista zaustavi na neto nuli, moramo zapamtiti da će se neki procesi, kada se jednom započnu, nastaviti vekovima“, dodao je Zigert. „Povećanje nivoa mora decenijama nakon neto nule je primer koji moramo da planiramo, ali možda postoje i drugi koji zahtevaju dalju analizu. Hitnim smanjenjem emisija možemo sprečiti buduće rizike.“
