Nova studija je koristila protočnu citometriju za otkrivanje i merenje nanoplastike u perifernoj ljudskoj krvi. Ljudi sa različitim zdravstvenim stanjima uključeni su u studiju kako bi se istražile potencijalne razlike za akumulaciju nanoplastike u populaciji.
Pored toga, miševi su korišćeni u visoko kontrolisanom okruženju da bi se uporedio njihov nivo nanoplastike sa nivoom ljudi. U ovoj studiji, koja je objavljena u časopisu MethodsX , učestvovali su istraživači iz Nemačkog istraživačkog instituta Trias i Pujol (IGTP) i istraživači povezani sa Katalonskim institutom za onkologiju (ICO), Universitat Autonoma de Barcelona (UAB), Blood i banka tkiva (BST), Institut za biomedicinska istraživanja u Leidi (IRBLleida), bolnica Sant Joan de Deu u Barseloni, Thermo Fisher Scientific i Sartorius Stedim Severna Amerika.
Akumulacija plastike u životnoj sredini je sve veća briga širom sveta. Dok se uticaj plastičnih ostataka velikih dimenzija široko primećuje, uticaj manjih plastičnih čestica na naše zdravlje još uvek nije temeljno istražen. Izloženost mikroplastici i nanoplastici se dešava kroz osnovne aktivnosti, kao što su jedenje, pijenje vode i disanje. Ove manje plastične čestice moraju biti identifikovane i izmerene, a moraju se proceniti i njihovi potencijalni toksični efekti na žive organizme.
U ovoj studiji, istraživači su koristili tehnike fluorescencije i nanocitometrije sa bojom Nil Red kako bi pokazali da se nanoplastika može otkriti u krvi protočnom citometrijom. Ova brza, precizna i veoma ponovljiva metoda predstavlja dragoceno sredstvo za buduća istraživanja izloženosti plastici ljudi. Autori su procenili akumulaciju nanoplastike kod sedam miševa i jedne kohorte od 196 ljudi, što je uključivalo redovne davaoce krvi, novorođenčad i pacijente sa i bez hematoloških stanja.
Rezultati pokazuju da se procenjuje prisustvo plastičnih nanočestica kod svih ispitanika, i ljudi i miševa. Nivoi kod ljudi pokazuju veliku varijabilnost među grupama: najviši nivoi su primećeni kod pacijenata sa akutnom limfoblastnom leukemijom, a najniži nivoi su pronađeni kod pedijatrijskih pacijenata sa dijabetesom tipa 1. Što se tiče razlika zasnovanih na starosti, sve niži nivoi su pronađeni kod ispitanika od 40 do 90 godina, što sugeriše da se nanoplastika može akumulirati u tkivima, kao što je masno tkivo.
Istraživači su proučavali ljude koji žive u gradskom području Barselone, urbanom području sa višim nivoima atmosferskog zagađenja i izloženosti plastičnim česticama, kako bi uporedili nivoe nanoplastike u ovoj populaciji sa nivoima miševa držanih u visoko kontrolisanom okruženju. Analize za miševe držane u Centru za uporednu medicinu i biosliku Katalonije (CMCiB) pokazuju značajno niže nivoe nanoplastike u poređenju sa ljudima, što sugeriše da udisanje plastike može igrati važniju ulogu nego što se ranije mislilo. Stoga su potrebna dalja istraživanja kako bi se istražila akumulacija plastike u ruralnim i udaljenim populacijama u budućim studijama.
Dr Jordi Petriz, iz IGTP laboratorije za funkcionalnu citomiku i glavni istraživač studije, navodi važnost „razumevanja kako izloženost plastičnim česticama utiče na zdravlje ljudi i kako se te čestice akumuliraju tokom vremena“. Dr Petriz takođe napominje da je protočna citometrija „nova, jednostavna tehnika za precizno otkrivanje nanoplastike“. Na kraju, dr Petriz kaže da „kako bi se potvrdila povezanost između zagađenja nanoplastikom i zdravlja, potrebno je sprovesti više istraživanja“.
