Biolozi bi mogli da koriste novu metodu za procenu prevalencije bolesti u slobodnim divljim životinjama i da pomognu u određivanju koliko je uzoraka potrebno za otkrivanje bolesti.
Ovo je važno jer agencijama za divlje životinje često nedostaju finansijski i radni resursi da prikupe dovoljno uzoraka da bi tačno izmerili koliko se bolest proširila. Da bi se sprečile pandemije ljudi i životinja sa poreklom iz divljih životinja, kao što je COVID-19, ključne vrste moraju biti efikasno praćene u pogledu pojave bolesti koje mogu da pređu sa životinja na ljude.
Do sada, široko korišćene formule za određivanje veličine uzorka pretpostavljaju da životinje u populaciji obolevaju od bolesti nezavisno jedna od druge.
U stvarnosti, populacije su često grupisane, gde se pojedinci okupljaju u porodične grupe i dele prostor i stanište. Zbog takve blizine, pojedinci unutar grupe verovatno će međusobno širiti zarazne bolesti.
Ako je moguće nasumično uzorkovati iz populacije, onda uzorkovanje jedne jedinke u porodičnom klasteru jelena može sugerisati da li je i ostatak porodice zaražen jer su svi članovi u međusobnoj korelaciji. Ako je moguće nasumično uzorkovanje, onda korelacija između pojedinaca unutar klastera smanjuje efektivnu veličinu populacije, što sugeriše da bi biolozi mogli da sakupe manje uzoraka kako bi predvideli prevalenciju bolesti.
„Okvir je toliko fleksibilan da ga možemo koristiti za bilo koju životinju“, rekla je Kristen Šuler, pomoćnica profesora istraživanja na Odeljenju za javno zdravlje i zdravlje ekosistema na Fakultetu veterinarske medicine. „Ako razmišljamo o pticama koje migriraju i budu u ogromnim jatima, u odnosu na losa koji bi mogao biti sam i ne komunicira u grupama, to utiče na veličinu našeg uzorka.“
Šuler je ko-korespondentni autor studije, „Veličina uzorka za procenu prevalencije bolesti u slobodnim populacijama divljih životinja: Bajesov pristup modeliranju“, objavljene u Journal of Agricultural, Biological and Environmental Statistics.
Prvi autor, Džejms But, profesor na Fakultetu za poljoprivredu i nauke o životu i Kornel En S. Bauers Koledžu računarstva i informacionih nauka na Odeljenju za statistiku i nauku o podacima, je drugi odgovarajući autor.
Da bi metoda najbolje funkcionisala, bolest mora biti zarazna, interesantne vrste divljih životinja treba da imaju tendenciju da se grupišu na predvidljiv način, a uzorci treba da se nasumično prikupljaju od pojedinaca iz što je moguće više različitih klastera.
U studiji, Booth, Schuler i kolege su se fokusirali na bolest hroničnog gubitka (CVD) kod jelena kao studiju slučaja. Jeleni imaju tendenciju da se grupišu u porodične grupe koje u proseku imaju pet jedinki, a CVD je veoma zarazan.
Jedan nedostatak metode je to što su biolozi često ograničeni da sprovode jednostavno nasumično uzorkovanje, a praktičnost načina na koji se uzorci prikupljaju može zapravo povećati zahteve za veličinom uzorka uprkos korelaciji sa porodičnim grupama.
Budući da biolozi na terenu ne znaju uvek koliko životinja da realno uzorkuju da bi dobili informacije o prevalenci bolesti, onlajn aplikacija u razvoju bi mogla da pomogne, rekao je Šuler. Kada bude dostupan, biolog bi jednog dana mogao da unese informacije o određenoj životinji, kao što su prirodna istorija, doba godine, da li se gnezde i koliko su te životinje u kontaktu jedna sa drugom radi širenja bolesti, kao i o samoj bolesti.
Aplikacija bi zatim pružila procenu koliko pojedinaca treba uzorkovati da bi stekli realno razumevanje prevalencije bolesti.
