Povećana upotreba društvenih medija tokom pandemije koronavirusa donela je sa sobom neviđeni porast širenja dezinformacija. Od posebnog značaja su bile teorije zavere oko virusa i vakcina napravljenih za borbu protiv njega. Iako teorije zavere o vakcinama nisu nova pojava, ovo je prvi put primećeno da se uzdižu na nivo nacionalnog političkog diskursa.
Objavljeno u Journal of Computational Social Science, nova studija koju su vodili istraživači sa Univerziteta u Tokiju pokazuje da su onlajn politički angažman, teorije zavere i duhovnost igrali ključnu ulogu u oblikovanju verovanja različitih grupa protiv vakcine.
Pandemija je bila događaj koji je promenio svet i koji će se verovatno još dugo proučavati iz različitih perspektiva. Istraživači širom sveta istražuju uticaje koje je imala na ljude, institucije, zdravlje, pa čak i životnu sredinu.
Profesor Fujio Toriumi sa Odeljenja za sistemske inovacije proučava kako se formira javno mnjenje analizom komunikacionih podataka kao što su mediji ili društvene mreže. Njegova grupa je ispitivala fenomene teorija zavere protiv vakcinacije, fokusirajući se na japanske Tviter zapise, i izvela neke zaključke o uticajima i uzrocima takvih verovanja.
„Tokom pandemije COVID-19 došlo je do porasta raspoloženja protiv vakcine na društvenim medijima, a naša studija je imala za cilj da razume okidače koji su naveli pojedince da usvoje stavove protiv vakcine“, rekao je Toriumi.
„Otkrili smo da su teoretičari zavere protiv vakcinacije, takozvani antivakseri, pokazali snažniji politički angažman u odnosu na pristalice vakcine. Iako neki japanski korisnici izražavaju desničarske tendencije, većina naginje levičarskim ideologijama, za razliku od onoga što je bilo primećeno na Zapadu“.
Dugogodišnji anti-vakseri pokazali su snažan politički angažman, često se povezujući sa liberalnim strankama; međutim, oni koji su zbog pandemije dovedeni u okrilje antivakkera pokazali su sveukupno slabiji politički interes, ali su se u opisima njihovih Tviter profila često pojavljivali izrazi vezani za teorije zavere i duhovnost.
Iako studija ne utvrđuje uzročnu vezu, ona naglašava potencijalnu ulogu teorija zavere i duhovnosti kao kapija koje vode pojedince da podrže političare i političke stranke sa većim podelama.
„Duhovnost, naturalizam, alternativne zdravstvene prakse i osećanja protiv vakcine imaju nešto zajedničko: njihovu ravnodušnost ili čak prezir prema naučnim dokazima“, rekao je Toriumi. „Pojedinci zainteresovani za ove teme imaju tendenciju da izaberu koje naučne činjenice odgovaraju njihovom mišljenju. Takođe, oni pokazuju snažan otpor inkorporaciji veštačkih supstanci u svoja tela pod maskom naturalizma. Veruje se da ove sličnosti služe kao kapija za antivakcinu. teorija zavere.“
Možda bi bilo primamljivo pomisliti da stavovi i mišljenja marginalnih grupa na mreži nemaju nikakve posledice u stvarnom svetu, ali bilo je nekih visokoprofilnih slučajeva da teorije zavere razbijaju granice onlajn carstva; na primer, u SAD takozvana pobuna na Kapitolu i opstrukcija ekstremno desničarske zavereničke grupe KAnon napora za vakcinisanje, au Japanu uspon kontroverzne političke stranke Sanseito, koja je izgrađena na raznim teorijama zavere i antiimigraciji retoriku, između ostalog, ali i ekološku. I dok je širenje i uticaj teorija zavere globalno pitanje, postoje neki primeri koji su specifični za Japan.
„Jedinstvenost teoretičara zavere koji se oslanjaju na levo u Japanu može se pripisati uticaju nuklearne katastrofe u Fukušimi 2011.“, rekao je Torijumi. „Dok su antinuklearna osećanja dugo bila povezana sa levičarskim ideologijama, dodatak straha koji potiče od radioaktivne kontaminacije doveo je do proliferacije teorija zavere pretežno unutar levičarskog spektra, za koje se veruje da su povezane sa strahom od inkorporacije stranih supstanci u ljudsko telo. Ovo je moglo da pojača strah, oklevanje i nepoverenje u vakcine tokom pandemije i verovatno je pojačano povećanom zastupljenošću na mreži.“
Širom sveta, ne samo u Japanu, društveni mediji se smatraju glavnim vektorom za širenje dezinformacija. Istaknuti faktori za ovo uključuju brzo širenje informacija i širok opseg njihovog dometa, kao i uticaj eho komore, prirodu platformi društvenih medija da korisnicima predstave stvari koje verovatno podržavaju – i pojačavaju – njihove predrasude.
Ove jedinstvene karakteristike društvenih medija čine ih podložnijim širenju dezinformacija u poređenju sa tradicionalnim medijima, za koje je veća verovatnoća da će imati uređivački nadzor ili čak zakonsku regulativu u vezi sa sadržajem, a što društvenim medijima obično nedostaje. Platforme društvenih medija takođe sadrže ogromno more podataka, što ih čini daleko težim za posmatranje i analizu.
„Najizazovniji aspekt sprovođenja ovog istraživanja bila je primena tehnika mašinskog učenja i analize podataka na ogromne izvore podataka sa Tvitera koji su se stalno menjali“, rekao je Torijumi. „Ovo je urađeno da bi se klasifikovali obrasci promena stava ljudi prema vakcini protiv COVID-19, praveći razliku između upornih anti-vakkera i novih anti-vakkera izazvanih pandemijom.
„U budućnosti nameravamo da istražimo efikasnost različitih strategija komunikacije u rešavanju neodlučnosti i dezinformacija u vezi sa vakcinom. Pored toga, planiramo da istražimo ulogu platformi društvenih medija i njihovih algoritama u pojačavanju ili ublažavanju širenja teorija zavere i dezinformacija. Razumevanje ova dinamika je ključna za razvoj efikasnih intervencija za unapređenje javnog zdravlja i borbu protiv dezinformacija“.
