Da li vam je teško da donosite odluke?
Uzmite si vremena da odgovorite. Na kraju krajeva, nova studija sugeriše da je veća verovatnoća da će ljudi koji donose brze odluke imati jače predrasude od onih koji odvajaju vreme.
I ide još dalje. Donosioci brzih odluka mogu imati tendenciju da favorizuju opcije koje su u skladu sa njihovim predrasudama – čak i kada im se predoče dokazi koji su u suprotnosti sa njihovim pristrasnostima.
Ovaj nalaz sugeriše da spori donosioci odluka na kraju donose bolje izbore, prema timu predvođenom matematičarkom Samantom Lin sa Univerziteta u Juti, a istovremeno daje i neke uvide u mehanizme ekstremizma.
„Pokazujemo da u grupama agenata koji se razlikuju samo po svojim početnim predrasudama, rane odluke donose agenti sa najekstremnijim predispozicijama“, pišu istraživači u svom radu. „S druge strane, kasne odluke ne zavise od početne pristrasnosti i veća je verovatnoća da će biti tačne.
Sporost u donošenju odluke često se doživljava kao simptom poremećaja kao što je anksioznost ili samo nedostatak samopouzdanja. Takođe se može shvatiti kao slabost.
Ipak, iako bi mnogi mogli da odmere dokaze da bi pozvali, neki će krenuti u donošenje odluka na osnovu urođenih odgovora, emocionalnih reakcija, pogrešnih pretpostavki ili posledica prošlih odluka.
Linn i njene kolege želele su da istraže efekte pristrasnosti i dostupnosti informacija na brzinu donošenja odluka iz čisto matematičke perspektive, koristeći numeričke modele koji se nazivaju modeli akumulacije dokaza. Oni su dizajnirani da procene kako agenti akumuliraju i integrišu informacije da bi doneli odluku.
Istraživači su kreirali modele u kojima je određeni broj agenata morao da odluči između dve opcije, H+ i H-. Agentima u modelu su dodeljene nasumične predrasude prema jednoj ili drugoj opciji i usmerene na prikupljanje dokaza.
„Ovde se pitamo kako početne pristrasnosti pojedinaca u grupi utiču na redosled i tačnost njihovih izbora“, pišu oni. „Kada je odluka vođena početnom pristrasnošću agenta za razliku od akumuliranih dokaza?“
Njihovi rezultati su otkrili da su, u grupama agenata čija je jedina razlika u početnoj pristrasnosti, oni sa najekstremnijim predispozicijama donosili odluke sa najvećom brzinom. Efekat se može videti čak i u malim grupama, ali je posebno izražen u većim grupama, a odluke ovih pristrasnih agenata slažu se sa njihovom prvobitnom pristrasnošću, bez obzira na to koje informacije su im dostupne.
Vreme koje je bilo potrebno da se donese odluka bilo je obrnuto proporcionalno snazi pristrasnosti. Oni agenti kojima je trebalo najviše vremena donosili su odluke na koje je najmanje uticala njihova početna pristrasnost. I verovatnije je da će njihove odluke biti ispravne od onih koji donose hitne odluke.
„Na naše odluke često utiču informacije koje smo prethodno dobili i sklonosti koje razvijamo“, pišu istraživači. „Pokazali smo da ove početne pristrasnosti određuju rane odluke i da imaju sve manji uticaj na kasnije odluke.“
Ima smisla. Ako ste već odlučili o nečemu, ne morate dugo da razmišljate o tome kada se pojavi izbor.
Pošto je ovo sve matematičko, ne možemo ekstrapolirati psihologiju na to. Istraživanje se bavi uzrokom i posledicom, bez kopanja u složeno ljudsko ponašanje iza toga. Ali može se koristiti kao osnova za bolje razumevanje ljudskog ponašanja, kako u velikim tako i u malim grupama, i kako naše akcije mogu biti vođene verovanjima koja imamo.
