Istraživači sa Univerziteta Normandi identifikovali su kritične veze između inhibicionih mehanizama kontrole memorije mozga i otpornosti na posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Ispitivali su kako se procesi kontrole hipokampusa i prefrontalne memorije vremenom prilagođavaju kod osoba izloženih traumi, sa nalazima koji sugerišu da plastičnost ovih sistema podržava oporavak od PTSP-a i štiti od daljeg neurološkog oštećenja.
PTSP uključuje nametljiva sećanja i emocionalni stres nakon traume, sa značajnom pažnjom koja je prethodno bila usmerena na ranjivost na stres i promene hipokampusa. Hipokampus, kritičan za obradu memorije, veoma je podložan stresu, što može dovesti do strukturnih i funkcionalnih oštećenja.
Otpornost mozga je proces koji ublažava efekte stresa i uključuje neuroplastičnost, ili sposobnost mozga da se reorganizuje. Specifični neuronski mehanizmi koji leže u osnovi otpornosti ostali su nejasni, iako su uočeni ishodi povezani sa regionalnom aktivacijom mozga.
Prethodna istraživanja su identifikovala kritičnu ulogu prefrontalne inhibicije u regulisanju aktivnosti hipokampusa i suzbijanju nametljivih sećanja, pri čemu su nedostaci u ovim procesima povezani sa simptomima PTSP-a.
U studiji „Plastičnost mehanizama ljudske otpornosti“, objavljenoj u časopisu Napredak nauke, istraživači su analizirali morfologiju hipokampusa koristeći magnetnu rezonancu visoke rezolucije u grupi izloženoj terorističkim napadima u Parizu 2015.
Grupe su uključivale hronični i remitirani PTSP i neeksponirano poređenje. Zadatak supresije pamćenja je korišćen za merenje inhibitorne kontrole dok je funkcionalna MRI uhvatila regionalnu aktivnost mozga.
Na početku (8-18 meseci nakon traume) i praćenju (30-42 meseca nakon traume), istraživači su prikupili MR skeniranje visoke rezolucije, funkcionalne MRI (fMRI) podatke i procene simptoma PTSP-a. Treće kliničko praćenje pet godina nakon traume procenjivalo je dugoročne putanje simptoma. Zapremine hipokampalnih podpolja, uključujući zupčani girus, segmentirane su da bi se procenile dugoročne strukturne promene.
Kontrola memorije je procenjena korišćenjem zadatka „misli/ne razmišljaj“, koji meri sposobnost suzbijanja nametljivih sećanja. Napredno računarsko modeliranje je kvantifikovalo procese predviđanja i reaktivne kontrole povezane sa regulacijom upada.
Mehanizmi kontrole pamćenja pokazali su dinamičke promene kod osoba čiji je PTSP povučen. Na početku, oni sa PTSP-om su pokazali neravnotežu između prediktivne kontrole (anticipatorne regulacije) i reaktivne kontrole (aktivno suzbijanje upada).
Praćenjem, pojedinci koji su se povukli, pokazali su obnavljanje uravnotežene kontrole memorije, koju karakteriše poboljšana reaktivna supresija i smanjeno prekomerno oslanjanje na strategije predviđanja. Nasuprot tome, ova neravnoteža je opstala kod osoba sa hroničnim PTSP-om.
Poboljšanja u kontroli pamćenja predvidela su smanjenje simptoma PTSP-a, posebno nametljivog ponovnog doživljavanja i izbegavanja, tokom petogodišnjeg praćenja. Ovi nalazi sugerišu da plastičnost mehanizama za potiskivanje pamćenja može biti prediktivni marker otpornosti i oporavka.
Volumen hipokampusa je ostao stabilan tokom vremena kod otpornih i remitiranih pojedinaca, ali je pokazao progresivnu atrofiju u CA2-3/DG regionu kod onih sa hroničnim PTSP-om. Ovo podpolje, ključno za neurogenezu i regulaciju stresa, izgledalo je posebno ranjivo na efekte produžene traume.
Uočena je negativna veza između promena u kontroli pamćenja i atrofije hipokampusa. Poboljšanja u reaktivnoj kontroli bila su povezana sa povećanim zapreminama CA2-3/DG, dok je oslanjanje na prediktivnu kontrolu odgovaralo smanjenju zapremine. Ovaj odnos je bio specifičan za osobe izložene traumi, naglašavajući ulogu mehanizama kontrole pamćenja u ublažavanju oštećenja hipokampusa izazvanog stresom.
Rezultati ukazuju na plastičnost kontrole memorije kao centralni mehanizam otpornosti kod PTSP-a. Vraćanje uravnoteženih inhibitornih procesa može podržati remisiju simptoma i zaštititi hipokampus od hronične atrofije povezane sa stresom.
Ovi nalazi ukazuju na potencijalne terapijske intervencije usmerene na sisteme kontrole memorije kako bi se poboljšala otpornost i ublažile dugoročne neurološke posledice traume. Istraživanje načina na koji ovi mehanizmi interaguju sa postojećim tretmanima, kao što su terapije usmerene na traumu, takođe bi moglo da pruži dragocene uvide za trenutne kliničke primene.
