Biolozi McMastera koji proučavaju lokalno obilje tipično neuobičajene divlje domaće pčele pronašli su jasnu vezu između neobičnog porasta populacije i koncentracije neautohtonog puža u istoj oblasti.
Ova domaća pčela, vrsta pčela mason pod nazivom Osmia conjuncta, koristi prazne ljuske mrtvih puževa da inkubira svoje potomstvo. Iako se nekoliko vrsta pčela obično gnezdi u školjkama puževa u Africi, Aziji i Evropi, ranije je bilo malo istraživanja o pčelama koje žive u školjkama u Severnoj Americi.
Školjke evropskih puževa šumaraka, koje se mogu razmnožavati u obližnjim urbanim poljima, dolaze u nizu veličina i boja. Ovih alohtonih puževa ima posebno u izobilju u Hamiltonu i delovima Nijagare – 20 puta više nego u uporedivim staništima drugde.
Rad, koji su predvodili studentkinja Isobel Fanaki i postdiplomac Sebastijan Irazuzta, a nadgledala profesorka Suzan Dadli, opisan je u novom članku u časopisu The Canadian Entomologist.
Snabdevanje odgovarajućim školjkama u oblasti istraživanja omogućava pčelama da izaberu optimalne rasadnike za svoje potomstvo, povećavajući njihovu lokalnu populaciju.
„Gravski puževi nisu domaći, ali se smatraju benignim jer jedu samo mrtve biljke“, kaže Dadli.
„Ova studija implicira da su oni izvršili ekološki uticaj u Severnoj Americi obezbeđujući super-obilan resurs za gnežđenje za jednu vrstu pčela.“
Nalaz je deo bogatog keša novih kvantitativnih informacija o inače retko rasprostranjenoj pčeli, kojih takođe ima u izobilju u Hamiltonu i Nijagari.
Tim Mekmastera je pažljivo mapirao prisustvo školjki i pčela u delovima travnjaka Prirodnog rezervata McMaster Forest, univerzitetskog imanja od 47 hektara (115 hektara), nedaleko od kampusa, koje ima obnovljenu preriju smeštenu između šumovitih gudura.
Istraživači su izmerili uzorke od jednog metra u oblasti istraživanja i izbrojali čak 87 pogodnih školjki u jednom kvadratnom metru. U proseku su pronašli 11 odgovarajućih školjki za gnežđenje po kvadratnom metru, što je ogroman broj u poređenju sa drugim severnoameričkim studijama puževa, koje su otkrile da obično postoji samo jedna školjka prave veličine koju pčele mogu da koriste na dva kvadratna metra.
Istraživači su naučili da pčele koje se gnezde koriste pristup sličan Zlatokosi, obično odbacujući najveće i najmanje školjke i najtamnije i najsvetlije školjke.
Biolozi veruju da pčele odbijaju nove, tamnije ljuske zbog većeg rizika od kontaminacije i zaraze od tela puževa koji se raspadaju unutra, kao i da odbijaju i najizbledele starije školjke, verovatno zato što su krhke i nude manje zaštite.
Obilje idealnih inkubatora za usamljene pčele stvorilo je mnogo robusniju populaciju u oblastima istraživanja nego što se obično nalazi na drugim mestima.
Istraživači McMaster-a su otkrili da pčele koje se gnezde u školjkama puževa predstavljaju otprilike jednu od pet svih divljih pčela u njihovoj oblasti proučavanja, u poređenju sa manje od jedne od 300 u drugim delovima Severne Amerike gde su uopšte prisutne.
„Ovo je zanimljiv primer kako je naizgled nepovezana alohtona vrsta dovela do proliferacije ranije neobične domaće pčele“, kaže Irazuzta.
„Neverovatno je da, iako je Osmia conjuncta decenijama bila na listi pčela koje se gnezde puževe školjke, jedini objavljeni dokaz ove osobine je anegdotski izveštaj iz 1937. godine“, kaže Fanaki.
„Ovo istraživanje nam daje konkretnije dokaze da je ova vrsta ipak pčela koja se gnezdi u školjkama puževa. Iako može izgledati malo očigledno, potvrđivanje ove jednostavne činjenice je od velike pomoći za buduća proučavanja.“
Nalazi su značajni i po tome što otkrivaju uspeh jedne vrste divljih pčela, dok je šira populacija divljih autohtonih pčela ugrožena, kako od pripitomljenih pčela koje se sa njima takmiče za hranu, tako i od ljudskih posezanja.
Divlje pčele i drugi domaći oprašivači su kritični za očuvanje raznovrsnosti biljaka, što je ključno za zdravlje životne sredine.
